Просветни гласник

774

Просветни Гласник

зато то чини сукцесивно, у јединству једног реченичког низа, стављајући их при том у односе приређености или подређености. Тако се логички објашњава постанак и потреба сложених реченица и реченичног низа. Ако однос приређености горњих реченица преобратимо у однос подређености, можемо добити ову сложену реченицу: Лопта, која је округла, покреће се брзином, која расте (и опада). Однос подређености створен је под управом главнога, моторнога глагола (уегђит ге§еп$) покретати. То је прирок главне реченице (Лопта се покреће). Главни глагол управља споредним: расте (опада). Он управља над свима осталим глаголима, који су у споредним реченицама, како личним тако безличним глаголским облицима, ако вх има више, па и самим именским облицима у падежима којима су заступл»ене споредне реченице, што се тако често може видети у латинском језику. А као правило, од кога има само ретких изузетака, показује се да „глагол од кога говор зависи (уегћиш ге§епз) обично значи прошлост, и утиче да имперфекат казује и радње презенса и футура, а плусквамперфекат и радње перфекта и футура егзактног" 1 ), као што је, у преводу, реченица : Када (Атињани), „поплашивши се од овога пламена с Ородова, не смедоше остати, и када многи помишљаху да се раћиђу кућама, па да се бране иза зидова, једино се Темистокле одуаирао || и говорио да сви скупа могу непријатељу одолети, [| а ако се разиђу уверавао их је да ће пропасти, || а да ће тако бити тврдио је и Еврибијаду, лакедемонском краљу, који је тада био заповедник". У односима потчињености глагола: поалашивши, не смедоше остати, помишљаху, разиђу и бране према глаголу одупирао огледа се она иста логичност какву показује рачунско мишљење, тј. она је формална, те, према томе, има и за образовање духа ону исту дидактичку вредност коју смо утврдили на формално-логичке односе у рачунским задацима. Један „моторни глагол" постоји, како у једној начином подређивања сложеној реченици, тако у једном читавом низу приређених реченица, које све скупа чине један мањи или већи одељак. А као што су у једном одељку сви глаголи логички подређени једноме главноме, тако овај, изражавајући руководну мисао, може управљати читавим једним написом или говором. Само говор и писање којим се ништа особито не исказује, него се „говори тек да се нешто каже" и „пише тек да се нешто напише", нема свој уегћит ге§епз. Као такав, он представља јединство, везу целине. Као таквим може бити обухваћен један научни велики спис и један читав роман. Тако Шилеров напис „О потребним границама при употреби лепог облика" као генерални уегвит ге^епз показује ограничиши. Све друго што се тамо у виду глагола износи, стоји под

') Илија Лалевић, Упоредна снпшакса латшске н сраске сложене реченнце. Београд, 1920, ст. 46.