Просветни гласник

језик у вишој служби васпитања

775

управом руководне идеје: употребу облика ограничити садржином. А поред тога најглавнијега глагола има других више и мање главних, исто као у горе наведеној реченици, где се у својим реченицама главни (говорио, уверавао, тврдио) показују у општој реченици најглавнијем (одупирао) подређени. Ранглиста и хиерархија је дата у идејама, као и у личним вредностима из друштвеног живота. Добар спис, као и добро уређено друштво, сваком је члану одредило заслужну вредност и пристојно место. За управљање идејама, као и људима, потребно је вежбање. За писање и разумевање списа, у томе сређивању, потребно је вежбање у мишљењу. Зато Шилер, у иоменутом напису, вели: „Ипак је само вежбање у мишљењу главни моменат у настави омладине, а самоме мишљењу је у највише случајева више стало до мисли." Тражити у писању да се помоћу мање важних идеја расветли једна главна идеја, да се што јаче међу мање важнима истакне најважнија, а у читању да се разликује главно и споредно и да се схвати најглавније, то је смисао писмених сасшава и логичког читања. Граматика при том важи само у служби логике, као средство, а не као циљ. А идеал вежбања је у говорним и писменим саставима: са што мање речи што више казаши. У томе као да се огледа сва класичност латинског и грчког језика, Али, једва да је вредно учити те давно изумрле језике само ради лепих примера на којима се огледа савршенство реченичних облика и пуна важност моторнога глагола. Ако је тај начин довољно оправдан у настави језика, онда, с исто толико разлога, може се захтевати да се на нашем језику, примера ради, читају и цитирају написи у којима се са врло много речи ништа не каже, и који су без свога главнога глагола. Ипак зато не би се могло довољно разлога навести за језиковно васпитање примерима, па били они позитивни или негативни. Јер за леп говор и лепо писање, сем вежбања, потребна је способност за мишљење, а та се способност не постиже празним вежбањем, већ прибављањем знања о стварима, њиховим стањима и односима. Но то знање, кијим се унапређује мишљење, не огледа се у количини, него у каквоћи, ова се огледа у начину гледања на сшвари или у разумевању односа и сшања код ствари. За правилно гледање на ствари или за тачно разумевање односа и стања тражи се не само логика идеја него и логика језика, тј. језик се мора учити логичко-грамашички: код учења и знања језика мора бити дата пре свега садржина, па се тек уз ову бринути за облик. С тога добар граматичар м.ора бити и добар логичар, и као такав може ученицима језиковне појаве објашњавати логичким законима. Само логичким учењем граматике и језика може се настава с успехом борити противу облика без садржине. Чисто граматички начин учења језика иде директно у сусрет не само језиковном него и свему животном формализму и шаблонизму, јер тим начином ништа се не посматра и не учи разумевати, нити се њиме ученици упућују да сами траже и запа-