Просветни гласник
т
Просветни Гласник
жају, да нешто на свој начин објасне н прикажу. А посматрачком учењу језиковне наставе за подесан предмет може послужити: једна ређа реч и необична реченица, нека пословица и изрека, интересантна народна песма и приповетка, стара лирска песма, значајнија диалекатска појава и особити провинциализам, неки застарели облик или извесна сродност у словенским језицима, из које се може извести какав закључак, па неко етнографско и етнолошко посматрање из националног и моралног живота народног. Не унесе ли се у наставу језика садржина такве врсте, иего се остане на цепкању и познатој филолошкој педантерији (која, ако није већа и гора, није мања и мање штетна од математичке), на правилима без питања „Зашто", — она, у том случају, губи и оне каузално-логичке и органско-генетичке моменте које би, по горе показаном начину учења, могла имати. Зато је Спенсерова напомена на своме месту: да граматичким ситницама и префињеностима вербалне наставе треба претпоставити здраву храну науке о животу природе и људског друштва. Само, томе ваља додати да се здрава храна науке о животу може прибављати и посредством језиковне наставе. Уз то не губити из вида да знање и уаошреба језика треба да тече свуда упоредно, те се с тога истиче потреба да се смање лекције за учење у корист часова усмених и писмених вежбања. Сем тога, штетни дух старе методе учења страних језика по речницимаи „вежбанкама" имао би се ослободити директном методом, која се огледа како у употреби уха и језика, тако у примени руке и лектире. Ипак зато „један написани лист", по Жану Полу, „изазива више побуда за образовање, него једна књига за читање". А по речима Вилмановим „самонаписани лист учи у исто време туђу књигу читати". При свему томе, мора се, при вежбањима ученичким, чувати фразе и празног говорништва. Свуда се мора пазити на то да, „ко хоће да говори или да пише, мора нешто имати да каже, те је ништавна сва она језиковна уметност која не полази од извесне садржине мисли и осећања, а ова у речи тражи свој израз" 1 ). МИЛОШ Р. МИЛОШЕВИЂ
О РАЗВИЈАЊУ ТЕОРИЈСКОГ ИНТЕРЕСА Из искуства знамо да иас иста лица, исте ствари, исти догађаји, које сваки дан виђамо, који су нам добро познати, на које смо се иавикли, не занимају и не привлаче нашу пажњу, а да су у стању да нас заинтересују онда када приметимо какву промену на њима. Када одемо из једне вароши у којој смо подуже живели, па се после извесног вре') \УШтапп, ШЛаШк а1з В1Шип^$1ећге 4. А., 1909, с. 358.