Просветни гласник

И. А. КРИЛОВ, РУСКИ ПИСАЦ БАСАНА ')

Басна је, као што је познато, стародревни облик књижевности. Творцем басне се сматра Грк Езоп, који је, по Херодотову тврђењу, живео у шестом веку пре Христа. Од старих класичних баснописаца спомињу се још грчки песник Бабрије из другог века после Христа, па онда, у широј публици боље познати, римски баснописац Федар. Једна особито лепа Бабријева басна, Јелен без срца, изашла је у преводу проф. В. Чајкановића, у Књижевном Гласнику. Федрове басне су популарније ; оне су на много места гимназијска лектира за латински језик. И Бабријеве и Федрове басне измакле су доста од Езопових, и по форми, и по живљем тону излагања, и по духовито нађеним детаљима. Али, после њих је басна стала, и таква каква дочекала средњи век, време када је ушла у све западно европске литературе, да би после из њих прешла и у литературе разних мањих, и књижевно мање напредних нација. Класични писци басана, такође и строги подражаваоци класицизма у басни — рецимо немачки песник Лесинг, који је, још и у 18. веку, исмевао Лафонтена — ■ радили су своје басне у стегнутој једноставној прози, у строгом класичном стиху, са сухим излагањем теме која као стрела брзо и право жури у наравоучење, у дидактику и поуку. Има и данас присталица те крајње, како кажу племените простоте у басни ; ти људи мање воле модерну, поетизовану, разним мотивима и детаљима обогаћену басну, басну која је често врста анегдоте, или уметничка мала прича. Ипак се басна сама собом развијала у том правцу. У новије доба, мислим пре свега на петнаести и шеснаести век, јављају се разни, мање више занимљиви и мање више оригинални писци басана код Немаца, Енглеза и Француза, али писци код којих се још не осећа поетска жица. Врхунац свој достиже модерна ба.сна у великом песнику-баснописцу Лафонтену, у седамнаестом веку код Француза, и у великом песнику-баснописцу Крилову, у осамнаестом, односно деветнаестом веку код Руса.

') Предавање, одржано 30 децембра 1923 на Народном Университету. ироовеиш гласник, 1 ов., 1924. 1