Просветни гласник

Просветни ГласниК

година; ми ћемо, међутим, видети доцније да разлика од две године при оцењивању дечје интелигенције значи врло много. Једно од њих (млађе) може бити нормално, док је друго (старије) анормално, и ако оба показују при испитивању исти успех. Зато тамо где нам је стало да поредимо и испитујемо интелигенцију деце и одраслих, не можемо се ослонити само на њихове сведоџбе и оцене, већ их ваља допунити другим подацима. Модерна психологија располаже са врло много метода за ис.питивање интелигенције; ни оне немају до душе апсолутне вредности, али се уз друге податке могу врло корисно употребити. Ми ћемо овде изложиги само једну од њих, која је нарочито згодна за брзу приближну ориентацију о степену дечје интелигенције, и дозвољава у много већој мери поређење него и једна и друга метода ; она је позната у науци под именом В1'пе1;-5јшоп-ове методе. II. ПОСТАНАК СКАЛЕ ЗА МЕРЕЊЕ ИНТЕЈ1ИГЕНЦИЈЕ Француски часопис Психолошка година (Аппее Рбусћо1о§ј^ие) објавио је 1908 год. у 14. свесци једну врло значајну расправу под насловом Развиће инпхелигенције код деце (1_е <1еуе1орретеп1 сје Гт1е1П§епсе сћсг 1ез еп{ап!з). Писци су били познати психолог и уредник поменутог часописа АИгес! Вше* и париски лекар Тћ. бјшоп. Али то није била генетичка студија о развитку дечје интелигенције, као што би се по наслову могло мислити, већ збирка кратких експеримената за мерење дечје интелигенције од три до навршених 13година. Кад се узме у обзир с како се мало успеха завршио покушај за мерење интенситета тако елементарних психичких функција као што су осећаји, а од кога се у своје време тако много очекивало, онда се може замислити с каквим је скептицизмом ова расправа примљена. Па ипак, оно је, захваљујући једно јасном и убедљивом излагању, а друго можда и привидној лакоћи саме методе, врло брзо продрла ван граница Француске, у Белгију, Немачку, Русију, Швајцарску, Холандију, Скандинавију, Италију, а нарочито у Америку. Али и овај рад није постао наједанпут, већ има своју предисторију. Још 1899—1900 почела су оба аутора прве заједничке покушаје испитивања интелигенције, који нису престали све до Бинеове смрти (1911). Бине се тада занимао испитивањем односа између телесног и душевног развитка, а Симон је био лекар у колонији слабоумне деце у Реггау-Уаис1ибе. У предговору за посмртно издање заједничког дела Мерење развитка интелигенције код младе деце (1^а тезиге с!и с1еуе1орретеШ с1е Гт1е1Н§епсе сћег 1ез јеипез еп1ап1з), Д-р Симон вели да се у раду у почетку стално осећала једна сметња: „Она је долазила од несигурности у којој се посматрач налазио с обзиром на разлике у интелигенцији које су постојале између лица која је Бине мерио." Бине