Просветни гласник

Испитивање интелигенције по методи Вте1>51топ 23

интелигенцији, постижу леп успех, док их њихови другови слабије интелигенције и поред свега уложеног труда нису у стању да достигну. Али је за нас овде важно да знамо да ли школски успех зависи само од интелигенције, или на њега утичу можда и неке друге чињенице. Само у првом случају могле би оцене бити сигурна мера интелигенције. Ми то морамо одлучно порећи. Довољно је, нпр., да неко, иначе врло интелигентно дете, из било каквих разлога учини у једној школској години већи број изостанака, па да по школском успеху изостане знатно иза другова равне и слабије интелигенције. Не сме се заборавити даље да школски успех не зависи само од ученика, већ у великој мери и од наставника. У колико је настава методичније изведена, у толико ће ученици показати бољи успех. Ученици добрих наставника имаће увек више изгледа на добре оцене него ученици мање способних наставника. Одвело би нас далеко ако бисмо хтели набрајати све услове од којих зависи школски успех. Да напоменемо још само да наставници често имају различита мерила за оцену ученичког успеха. Врло је чест случај да на испитима (где више наставника оцењују ученика) наставници на исти одговор дају различите оцене. Из сличних разлога не могу ни две једнаке сведоџбе из разних школа имати исту вредност. једни су строги при оцењивању, други благи. Има не само наставника, већ и читавих школа (чак и университета) које су познате са благог или строгог оцењивања. Све ово показује да школска сведоџба не може бити сасвим поуздано мерило ни школског успеха ни ученичке интелигенције. Зато се свакако и прибегава често једном другом средству, а то су тзв. 2. Пријемни испити. — Они имају према сведоџбама о успеху једно несумњиво преимућство: критериум оцењивања је сада знатно стабилнији, јер децу из разних школа оцењују исти људи. Али не треба сметнути с ума да ови испити имају и својих мана. Оцене годишњег успеха су много бољи израз опште^ успеха, док су испитне оцене више израз моментаног успеха из малог обима градива. У начелу се не може дозволити да испитна комисија може боље оценити успех ученика од наставника који су га годинама посматрали. Према томе, и пријемни испити нису сигурно мерило школског успеха, а још мање могу они послужити као мерило интелигенције. Њима се у првом реду испитује знање, а да интелигенција није исто што и знање, не треба доказивати. Укупно узевши, можемо рећи да су и испити и школске сведоџбе непоуздано мерило интелигенције, и ако врло много од ње зависе. Оцењивање се нарочито компликује ако у једном разреду (као што је то обично случај) имамо деце разних година. То није редак случај да између ученика једног разреда разлика у старости износи две, па и више