Просветни гласник
70
Просветни Гласник
Шантић је дочекао да се испуне његове пророчке речи, а да песимистички завршетак Изгнаника буде демантован од догађаја, када је бели орао опружио своја моћна крила и преко граница шумадијских, ослободивши згажени народ и крвава роба не само у Херцеговини, него и свуда где су звекетале вериге. Говорећи о патриотизму Шантићеву, не можемо а да специално не истакнемо још и његове љубави к малом човеку, к раднику, ратару, у опште к онима безименима који управо чине народ. Шантић пева и о сморним зидарима, који на скелама стоје и камење тврдо тешу; он приказује и ковача стара, који кује у чађавој изби: На домаку огња лице му се жари, Низ космате прси зној потоком лије. Под ударом снажним лете искре крупне Ко да се метеор расипа у ноћи. И он с тешким маљем у овој самоћи, Изгледа ко символ снаге недоступне... На његовом лицу-тиха радост блиста, И у души својој он осјећа Христа,! И рукама снажним замахује јаче ... (Ковач). Али Шантић, који воли природу, који воли колибу и њиву, највише воли тежака на њој, радника, сејача, жетеоца. Чисто бисмо рекли да је он први увео у нашу поезију тежака са њиве, не свечана као у колу, него ознојена и прашњава, у тешкој борби за хлеб насушни, а не повредивши осећаја естетике. У том свом жарком интересовању за тежака, он, који је и иначе сликар у песми, толико подсећа на францускога уметника Мије (МШе*), да се човеку и нехотице намеће спровађање паралеле. Кад читате на пр. да се у Шантићевим Сејачима стихове : Ово су часи великијех дјела Широм ораних замагљених њива Виде се јаки родитељи села. Зној им са лица удара и лива, Полако крачу, ко да свакн ступа Ковчегу светом гдје угодник снива, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, ко да вије Вјетар у сплету сасушених трава, вама се чини да видите не само сву монументалност фигура на слици францускога уметника која представља класоберке (Гез §1апеибе§), метнутих сасвим на први план, него и сродан типски, ритмичан покрет пољског раденика. А када даље песник пева: