Просветни гласник

Алекса Шантић

71

И сваки сијач ко да виши бива, Расте, и сваки под крстом се диже Небу..., па онда у завршетку: А озго Отац силази све ближе, Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајан Он полаже виш' њих ... Из свуд, из неба, с врхова и лука, Звони и звони: Осана во вишњих !... ви добивате потпуно расположење Мијеове слике Ап§е1ав, на којој се ратар и ратарка, стојећи усправно на молитви вечерњега звона, исто тако монументално дижу преко хоризонта њиве у небеско плаветнило као и Шантићеви сејачи. Истина је да Мије своје тежаке приказује чисто епски, без непосредног учешћа у њиховој судбини, док Шантић, захваћен социалним проблемима, питањем хлеба, своје тежаке и у Сејачима зове „робље наших дана", а у песмици Пред колебама у афекту кличе: Убоги лруже дубрава и врела, Ти који немаш љага да те грде, Пружи ми руку, да жуљеве тврде Ижљубим на њој, ко знак часних дјела, тако да се налази већ на ивици демагогије; али и поред те разлике у односу према предмету који приказују, не може се порећи сродност душевнога расположења, наклоности и љубави к безименим милионима, који нечујно извршују велика дела и држе наше животе. Видели смо: наш песник је страдао; он је љубио. Алекоа Шантић је и веровао. Његова вера чешће долази до израза у стиховима. Истина ако их пажљиво промотримо, осетићемо и у њима известан дуализам: у једнима има нешто скепсе, друге су простосрдачне. И он хоће да заговори о светима што ступају мирно Христову распећу на лицу с маском и са безбожном ласком славе оца небескога, оставл>ајући широко поље да погађамо кога ту мисли, и ако не генералише такве појаве нити се поводи за јевтиним ефектима контраста сјаја црквенога и простоте Христове; он хоће шта више у једној иначе слабој песми да граничи с цинизмом говорећи о Богу. Но очевидно је и то накаламл^ено његову срцу, а није његово рођено. Све је то општа скепса нашега интелигентнога човека, који још нема потребне помоћи да му се модерни поглед на свет доведе у склад са вером којој га његова црква учи, а које има и у срцу његову. Но Алекса Шантић, како га гледамо кроз стихове, има вере у Бога, у Христа. Истина, та вера није вера ученога богослова, потпуно свесна, разумна и разрађена. Не, она то није. Његова је вера проста вера тежакова, којему је она један од оних