Просветни гласник

72

Просветни Гласник

природних сокова што одржавају овај живот, без којих се не може бити, као што се не може бити без ваздуха и воде. Та његова проста, наивна вера народна лепо се види на пр. кад, хотећи да прикаже чврстоту вере у будућност народну, за најјаче упоређење узима веру у Божјега угодника острошкога: Вјеровасмо у њу кб у свети ћивот Василија светог, што клонуле снажи... Вјеровасмо у њу кб у вјечни живот, Вјерујући у вас, о, орлови наши. (Сеоба). У визији светле ноћи он гледа Христа како нечујно, као мисао, силази доле у луку и села, Пође ... стане ... Слуша шум и ноћна врела Сања... и у слаткој чежњи топло дршће... Свија грање, љуби... и кб да би хтјела Све Његова душа да загрли чвршће И упије у се: ноћ, мјесец што броди, Ријеку и врбе, поља и раскршће, И путању уску што у село води... И док унаоколо све блиста, песник још једном виде .... замишљена Христа, Гдје кроз жито прбђе, тих ко нотње крило, И поглади руком врхе плода чиста... Сјутра., свуд је пољем класје златно било... (Свијетла ноћ). Његов је Христос народни Христос, он га осећа онако како га тежак осећа, јер песниково срце куца у истом ритму са срцима оних малих које је Господ тако волео. Па ипак, понављамо, не може се апсолутно рећи да је вера песникова само чисто примитивна, несвесна, наслеђена. Не, његова вера има и виших својстава и филозофских елемената, и он може да кликне: Горд сам и сретан што се вазда могу Уздићи вјечној Љепоти и Богу, И Божјег срца бити један део. (Трубадур). Алекса Шантић је страдао, љубио и веровао. Страдања су људска привремена, а по речима светога апостола (1 Кор., 13, 8) и све друго пролази, само љубав не престаје. Она је вечна и највећа. И зато ћу ову бледу сличицу Алексе Шантића да довршим једном његовом песмицом у којој се сав бол његова страдања, сва сродност његова с природом, сва вера његова, слива у један израз блажене, обилне, апсолутне, неограничене љубави Христове: