Просветни гласник

Психоанализа

83

и ако није био Фројд, одмах је разумео ситуацију, те подиже шешир и рече: „Љубим руке, милостива госпођо!" Запрепашћена жена брзо одгурну свога д.убавника и поче да се правда: „Но, и тако шта може да се деси!" Ови примери, као и многи други изнети у књизи, јасно показују где леже прави узроци и побуде свега онога што ми обично називамо непажњом, несмотреношћу, омашком и забуном, а могу послужити као доказ и за то да наше грешке и заблуде речитије говоре о нама него најлепше смишљене беседе Психоанализа готово сва базира на тим примерима узетим из искуства, и отуд у њој више интимних личних историја него теорија и дефиниција. У томе лежи велика привлачност те лектире, која иначе оставља непријатан и тежак утисак. Задубљеном читаоцу изгледа много пута да се ту под измишљеним именом и азбучним словима третира баш његов случај, па и не осети када је од студента текста преображен у пациента. Но у томе лежи и једна не мала опасност. Пошто се обавести о психоанализи, он другим очима посматра свет и себе, и чак постаје мало подозрив, као када је први пут сазнао за микробе и могућност да се зарази свим чега се дотакне. То онда неминовно води претераној интроспекцији, удубљивању у себе и подозривом вребању потајних жеља и прохтева из позадине свести. Више га занимају симболичне слике сна и фантастичне сањарије него нормалан ток свеснога живота. Обузме га манија да мисли на оно што не треба да буде предмет његових мисли, и, ако иначе не трпи од нервних поремећаја, лако може оболети од психоанализе. Несумњиво је да такви болесници данас одиста постоје, и да стварно пате. По причању једног студента из Оксфорда, тамошњи колеџи били су неко -време просто заражени причањем снова и дискусијама о несвесном. Свакога јутра могли сте видети дубоко замишљене младиће, обично са неком хартицом у руци, и одмах се могло погодити да то нису бриге за испит ни студије што их тако муче, него да они изводе на себи операције психоанализе. Тада је најпаметније било склонити се и не показивати никакво саучешће; иначе вас одмах увуку у лабиринт својих апсурдних и фрагментарних снова. Те претераности дале су повода карикатурама и пародијама у Енглеској, дакле тамо где је психоанализа највећма у моди. У септембарској свесци од прошле године, Тке 1опс1оп Мегсигу донео је карикатуру модерног покајника који исповеда своје врлине пред психоаналистом; а у једном педагошком листу изишао је још 1922 занимљив чланак под насловом: Један нови пророк. Реч је о Д-ру Улриху фон Бајнентрегер, професору на чувеном университету у Охзенхану, који се спрема да помрачи славу Д-ра Рудолфа Штајнера, атропозофа, и главних представника психоанализе, Фројда и Јунга. Тај учени доктор 6*