Просветни гласник

88

Просветни Гласник

глера и долази до закључка да се његова књига позајмљује из библиотека више чак и од књига које се баве сексуалним питањем. Циришки часопис И Чззеп ипс1 Ј^еђеп посвећује цео број од априла прошле године Шпенглеру. А професор Гавронски са бернског университета објављује једно своје предавање за зимски семестар 1923/24 год. нод насловом Освалда Шпенглера „Пропаст Запада". Шпенглерова књига заталасала је најширу јавност. О њој се не говори само; око ње се бори, на целој линији, почевши од салона, па све до катедре. Она се наметнула духовима. То је чињеница коју мора да призна и онај који је за њу и онај који је против ње. Ваља се с тога с њоме обрачунати. Шпенглеру се пребацују, дакако, крупне ствари: да не црпе директно из извора, да податке узима из друге руке. То вели историчар професор Мајнеке у споменутом Шззеп ипс! ^еђеп. Али онај који пише историју света у физичкој је немогућности да се увек враћа на саме изворе. Приговор дакле отпада сам по себи. Тежа је оптужба ако такав начин рада трпи у последицама својим. Професор Јоел на пр. вели, на истом месту, да Шпенглер никако није разумео грчки дух. Шпенглерова је књига, једном речи, проблематична. Проблематична као све велике и све мале ствари. У томе се оне додирују. Али без обзира на вредност књиге (у позитивистичком смислу те речи), имају да се констатују две чињенице које су изван сваке дискусије. То је, прво, Шпенглерово огромно, универсално знање. У погледу универсалности може се од савременика с њиме упоредити можда само Валтер Ратенау, који је, као наследник свог оца, управљао једном од највећих индустријских организацкја у Немачкој (А. Е. (X), који је за време рата био организатор немачке сировине, који је,. поред тога, нашао времена да пише социолошко-филозофске књиге и пева песме, и који је најзад на министарском положају погинуо од злочиначке руке. Можда су, и вероватно је, да су неки назори Шпенглерови самовољни, пренагљени, субјективни. Али је исто тако неоспорно да многе чињенице у његовој светлости изгледају тако нове да човека неминовно наводе на размишљање. Може ли се од књиге, која неће да има само чисто практичну вредност, очекивати нешто више ? То је друга чињеница коју ваља констатовати. 3. „Желим само да ова књига не буде недостојна дела немачке војске", вели Шпенглер на крају свог предговора. Он, другим речима, упоређује своју књигу са напором читаве нације. Његова је књига пуна израза као: „Ово до сад још нико није видео", „Ово се до сад ни слутило није". Свуда Шпенглер тако наглашује • Ја, ја, ја!