Просветни гласник

Шпенглерова „Пропаст Запада"

89

Можда то „штирнеровско" самоистицање личности лежи донекле у немачкој традицији. Имамо га код Ничеа, имамо га код Алфреда Кера, који у предговору својих сакупљених критика вели: Моје дело велико је као катедрала. Најзад, и Христос је за себе тврдио да је син Божји. Самосвест је јачина, самохвалисање је слабост. Где је граница ? Она је у човеку. Ако он прецени снагу своју, постаје као Кер, по мало комичан. ^ Шта хоће Шпенглер ? Хоће да да свеколику историју људску. Ни мање, ни више. Нешто слично ономе, дакле, што је, у исто доба, покушао енглески романсиер Велс ? Не, нешто сасвим друкчије. Историја за Шпенглера није линија која се креће^од једне тачке ка другој, линија која полази од Адама, која је до сад стигла до Лењина и коју ми делимо на три дела: Стари, Средњи и Нови Век. Та подела је, по Шпенглеру, бесмислена и знак је само одсуства „духовне слободе и самокритике". „Зар није смешно", вели он, „стављати на супрот „Новом Веку" који броји неколико столећа и који је уз то локализован само на западну Европу, један „Стари Век" који броји исто онолико хиљада година, и коме се маса свих култура које су постојале пре грчке, прикључују просто као додатак?" Ми сматрамо, вели он даље, да су Египат и Вавилон само предигра античког доба, и ако њихова историја, свака за себе, теже исто онолико колико наша „историја" света од Карла Великог до светског рата, па и више. Ми сметено стављамо моћне комплексе као што су индијска и кинеска култура у једну примедбу, а велике американске културе у опште игноришемо. „Ето такоизгледа наша „историја света"", наставља он. Тако мисли црнац који дели свет на своје село, своје племе и на „остало", и који верује да је месец много мањи од облака који га покривају". То је, вели Шпенглер, птолемејски систем историје, јер сматрамо да смо ми средиште и да се све око нас креће. И њему он ставља на супрот, подражавајући очевидно свесно Кантов израз „коперникинског дела", своје „коперниканско откриће", свој коперникански историјски систем. Као што земља није центар васионе, тако ми, тј. Западни Европејци, нисмо центар историје. Ми смо само један по све мали део њен. Зато је погрешно ако туђе историје, туђе културе, посматрамо само у односу према нама, ако их интерпретишемо са свог гледишта. Разне културе имају различита мишљења, различито схватање живота и света. То је први закључак. Према томе, свака култура представља једну засебну јединку, једну целину која је собом завршена, један организам који се, као сваки организам, рађа и умире. Еволуција, дакле, не постоји. Наставка нема. Једна култура није продужење друге културе, као што један храст није продужење другог храста. „Човечанство нема циља, као