Просветни гласник

104

Просветни Гласник

Развитком светске трговине и светског промета и поделом још незапоседнутих делова земаљске површине у интересне сфере и колоније светских сила, преисторијским, археолошким и етнографским открићима и темељнијим упознањем историје ваневропских народа и њихове културе, постала је цела земља једном привредном и политичком целином и једним сувислим опште-историјским подручјем. Аналогно је и општа историја изгубила свој европоцентрички карактер, престала је да буде само историја Европе, а постајала је историјом света. У методском погледу тежило се све више за што непосреднијим додиром са стварношћу која се описује, ишло се све више за што непосреднијим изворима. Та је тежња најостварљивија на подручју нове историје. Као идеал лебди овој потпуно елиминирање литерарних извора. Дипломатска, приватна и трговачка кореспонденција, акта и статистике постају најомиљенији извори. 1 ) Како је време постајало све практичније, стављали су се и на историографију све практичнији захтеви. Ти практични захтеви одвели су историчаре после рата, кад су и стварне и фиктивне потребе и захтеви постали већи, да су они, још под свежим утицајем ратног уништавања, стављали историју у службу дидакт.ичних националнополитичких захтева обнове. Тако обећава Аното у 1. свесци своје Исшорије француског народа (Увод, с. XIV) да ће после излагања Великог Рата настојати да извуче поуку из француске историје и да опрезно дигне завесе будућности. У уводном предавању из Нове историје на университету у Штрасбургу с насловом Историја у свету у развалинама каже 1лЈС1 'еп ређуге: „Као инжењер, као велики индустриалац и учен техничар, историчар треба да ради на слави, величини, експансији своје земље... методама сасвим налик на њихове" (Кеу. Ае вупГћ. Шзг ., !еуг., 1920). Кад тако практичне циљеве стављају послератној историографији историчари победничких народа, није чудо да се то чини у још јачоЈ мери код побеђених народа. Не мислим овде на опсежну послератну тенденциозну историјску литературу, него на дела која су рађена с научним методима и претенсијама. Најбоље се мислило одговорити тим практичним циљевима и при том увек остати на научном терену, ако се поново унесе у историографију више елемената филозофије историје. Против превласти анализе истакнут је идеал научне историјске синтезе. Нећу се упуштати у тражење свих разноврсних узрока тој појави, само је истичем. Из те тежње је никао велик број прегледа (2и5аттеп{а55ип§) нове и опште историје. Сами аутори свесни су при том

') Фуетер, сп. д., стр. 500—605,