Просветни гласник

Тежње савремене историографије

105

једне аномалије, и истичу је, наиме што, на неки начин, почињу зграду озго место оздо, што дају у почетку оно што би требало тек да дође на крају као резултат дуге и напорне анализе. Недавно је изашла једна таква синтеза нове историје. Радисео књизи хајделбершког ванредног професора университета Волфганга Винделбанда, Ше аивтагИ§е РоИИк (1ег Ого$5тасћ1е ш с!ег Меигеи 1494—1919. 5ши§. — ВегПп 1922. г. Писац је узео за задаћу да у множини појединих факата, ратова и савеза, дизања и падања Сила, изнађе велике линије које иду кроз деценије и векове, и да објасни покрете који су у њима и који их изазивају. Сам писацкаже: „Задаћа коју сам узео, била би сама по себи прикладна да послужи као завршетак и круна богатог научног животног дела; пошто се тешким специалним проучавањем стекло потпуно познавање свих појединих подручја, тек тада може да дође велики преглед, синтеза (2и5аттеп{а5зип§)." За то би требало потпуно познавање извора за цело подручје, а Винделбанд сам истиче да га има само за неке делове, али се ипак усуђује на тај преглед због потицаја који проистиче из промењеног положаја историјске науке. Немачки историчар, каже Винделбанд, не сме се данас ограничити на миран истраживачки рад без икакве друге сврхе сем откривања истине ње саме ради, него он стоји опет ту пред задаћом сличне врсте као што су је себи били ставили „политички историчари" прошлога века, и као што се она схвата особито у Енглеској већ од дуго времена, као прави циљ писања историје. Реч Ј. К. 5е1!еу-а да историја ње сме никада изгубити из очију однос према политици, морамО по нужди данас признати за се као меродавну, каже Винделбанд. Треба, дакле, при научном раду водити рачуна о потребама практичног политичког живота. Писац истиче да немачки народ треба да у суштини упозна и схвати свој положај и да сазна како се садашње стање развило из догађаја прошлости, и наглашава да је то упознање предуслов да би могао немачки народ обновити своју срушену славу (НеггНсћкеН). Премда је код Ранке-а врло жив смисао за значење великих личности, ипак није Ранке-у оно „индивидуално" права покретна снага догађаја: не дају дела, ћуди и жеље впастодржаца потицаје који воде даље, него они долазе из нагона за животом, који испуњава народе и државе (стр. 1—2). Тај их нагон тера у борбу, и због тога народи не живе изолованим животом, него се живот свих саставља у једну вишу целину. То је управо једна од омиљених често истицаних мисли Ранкеових: „Државе, народи, одељени су једни од других за увек, али уједно су они састављени у нераздвојној заједници." Прихватајући ту Ранкеову мисао, дефинира Винделбанд општи систем држава (Оаб а11§етете 51аа1еп5уб1:ет) као један целовит организам, а живот поје-