Просветни гласник

106

Просветни Гласник

диних држава, једне поред друге, и њихове међусобне односе као функције тога система (стр. 2). Једноставније речено: његова историја општег система држава јест у основици историја спољашње политике великих сила од 1494. до 1919 г. 1 ) Опсег система држава стално се повећавао. Најпре је обухватао само германске и романске народе, који су становали на средњевековном Западу, затим се проширио на Север и Исток у европски систем држава, да би најзад нашао свој завршетак у данашњем систему светских држава. Највише становиште с којега се може историја писати и разумети, јесте државно. Ову стару мисао Хегелову узима Винделбанд као стожер свега историјског проматрања; а у државном раду опет спољашња је политика оно поље о чијем успешном обрађивању највише овиси. У спољашњој, дакле, политици треба гледати предуслов за опстанак државе и онај њезин животни атрибут у којем се стално обнавља и долази до изражаја њезино унутрашње динамично начело и снаге које су од почетка довеле до њезина постанка (стр. 3—4). То наглашавање момента спољашње политике одвело је Виљема Дилтеја (ОШћеу) у крајност, те је означио унутрашњу политику једноставно као функцију спољашње. Против те крајности устаје Винделбанд, истичући да би одвајање спољашње политике од залеђа целокупних догађаја у које је уплетена с унутрашњом политиком, привредом и културом, значило враћање у онај период писања историје у којем су „важне и државне радње биле њен једини предмет" (стр. 4). Суштина система држава оснива се на чињеници да ниједан члан тога система не може прекорачити свој круг (Вегејсћ), а да не води рачуна о жељама и интересима других (стр. 5). Тражећи на споменутој основици заједничке моменте у политичком развитку држава које су представљале европску цивилизацију, и тенденције које се истичу у појединим периодима, писац је, слично као и Вебер у својој Општој Историји, нашао извесне владајуће идеје, према којима је провео поделу нове историје. Сваки период он је груписао око једног главног проблема, око једне главне борбе. Винделбанд прихвата мисао Фуетерову, о којој ћемо доцније говорити, да је главни проблем интернационалне политике на почетку Новога века борба за Италију (1494—1519) и схвата је у даљем развоју (у другом периоду) као борбу против шпанске премоћи (1519 —1659). У трећем периоду је централни проблем борба против премоћи француске (1659—1815). Обележје четвртог периода, од 1815 до 1919, јесте светски положај (Ше11з4е11ип§) Енглеске.

1 ) Упор. ШаЦег Р1а1гћо{, Шз(ог. ЕеИзсћгф, 129. Вс1., 1. НеЦ, стр. 101 (реценсија дела).