Просветни гласник

116

Просветни Гласннк

гласности с Марксовом теоријом, завести комунистички режим у Русији, и да ће Запад напустити капитализам и поћи за руским примером. Захваљујући непрестаним дискусијама које су се настављале међу социалистима и несоциалистима, ствар је, држим, постала довољно јасна, Ни по свом учењу, ни по својој тактици бољшевизам није марксистички. Бољшевизам несумњиво има поједине марксистичке елементе, али је он пре мешавина бланкизма, синдикализма и анархизма: он је много ближи Бакунину него ли Марксу. Он представља продужење руског нихилизма, а првенствено терористичког нихилизма. Тај је производ чисто руски феномен, плод неорганског развијања, које је проузроковано додиром најкоренитијих западних идеја са стационарном ситуацијом света, коју је тако дуго помагала руска црква. Бољшевик је руски свештеник задахнут и помућен Фајербаховим материализмом и атеизмом. Полуваспитање је било бич за стару, а бич је и за нову, совјетску Русију. Један најнеписменији народ не може да ради у смислу Марксове социалне доктрине, сем на хартији. Али што је један некултуран или упола културан народ тако потпуно подлегао бољшевичкој утопији, не треба да изазива ни најмање чуђење, јер је био ратом и револуцијом бачен у велику материалну и моралну беду. Из сличних се разлога бољшевизам, ма да у блажој форми, јавио и код осталих словенских народа. у Југословена, Бугара и Чехо-Словака. Као и у Русији, тако и у Немачкој и Угарској, бољшевизам је био условљен рагом; он се нарочито раширио по земљама које су изгубиле у рату, или тешко страдале од његових последица. То као да само по себи тежи да докаже да руски бољшевизам није последња етапа у људском развитку, коме се Маркс надао и који је прорицао. Исто тако је јасно да се бољшевизам није раширио само у Русији и да није, дакле, у свему руски и словенски; све што се може рећи, то је да руски бољшевизам има сам по себи нарочити карактер. Тако звана диктатура пролетариата значи апсолутистичку владавину једне незнатне мањине, и према томе, хтели не хтели, бољшевици настављају царистичку аутократију. У политичком и у административном погледу руски се бољшевизам још брзо изменио за време свог кратког века. Благодарећи револуцији, царистичка централистичка организација је срушена, а Русија се поцепала у засебне, узајамно независне општине. Ускоро, међутим, бољшевизам је учинио напорни корак ка централизацији и Русија је данас једна федеративна држава од више или мање независних и аутономних држава и територија (укупно двадесет и пет — Украјина, Казан, итд.). Једно огромно царство на земљорадничком ступњу развитка лакше се цепа у засебне јединице, које су саме себи више или мање довољне. То је онај руски недостатак јединства који је још од Великога Рата, у ово скорије историјско доба, омогућио појединцима