Просветни гласник

142

Просветни Гласник

гији и у свима областима где се прелива богатији и развијенији душевни живот, долази од једне просте чињенице. Наш је језик остао неразвијен као књижевни и утанчанији језик једним историјским догађајем који је за нашу целокупну културу био од пресудног трагичног значења : инвазијом Турака и ропством. Ја не мислим да обновим идеје анти-вуковаца, али је чињеница, која се не може оспорити, да је пуристичким радом Вукове реформе у корену уништен један језик који се могао развити до језика богатијег и пунијег, и обилнијег ниансама за све преливе мисли. За познаваоце нашег старог језика и његових одлика и реценсија биће јасно да су језички облици, које ми данас морамо да сматрамо као „архаизме", давали пуну и обилну могућност за ниансирана изражавања мисли. За онога који зна колико лепих и за нас данас неизражљивих облика мисли има у црквеним песмама, јасно је шта се све могло очекивати од једног мирног, непрекиданог и несметаног, историјског развоја језика. Бар за финије преливе мисли и за масу израза у филозофији није способан примитиван језик. Природно да су се извесни термини увукли у употребу и из старијих облика и појмова; на пример : суштина. И кад се мисли на израду наше филозофске терминологије, мора се помислити и на то да се некако изрази старијег језика понова узму и употребе. Често је пута врло добро правити и кованице које одговарају и духу језика и смислу појма. Најопасније је увлачити у великом броју чисте транскрипције страних термина; и ако у извесном ограниченом броју, мора бити и њих. Цело ово питање терминологије могло би се узети у посао удруженим напором радника на филозофији и радника на језику. Без укупног и организованог рада не може се замислити добро и срећно решење проблема филозофскс терминологије. „Друштво за српски језик и књижевност", које постоји, и „Друштво Филозофско", које не постоји, могли би, удружено, извести у том погледу један користан посао. Што се тиче коментара уз преводе филозофских дела, тај трећи и последњи услов од оних о којима смо говорили, најлакше је изводљив онда када се већ хоће и може да оствари организација преводне филозофске књижевности. Природни расадници и таквог једног посла су Университет и једна неопходна организација: „Филозофско Друштво", које треба да има свој часопис. И као што су организована испитивања „Насеља српских Земаља", и као што је организован рад на библиографији српске књижевности, тако су се могле спровести и организације којима би сврха била да развију филозофску културу. Ако би се материалне незгоде могле навести као разлог што филозофи немају свој часопис, а малобројност радника на филозофији што није основано „Филозофско Друштво", не би се пикаквим разлозима могла оправдати нетолеранција и неувиђавност, тесногрудост и индоленција високих катедара филозо-