Просветни гласник

Проблем религије као наставног предмета и лаичка школа

145

катихизис држао за два највећа непријатеља дечја, тражио је да се црква одели од школе. Његова је веронаука, која се предавала у филантропинуму, била израђена на чисто деистичкој и лаичкој основи. Крај црквене свемоћи над школом догодио се у Аустрији за време владе Марије Терезије. Она је све школе као црквене установе, есс1е5Ја5{Јсит, прогласила за државне установе, ро1Шсит; но религија се и даље у Аустрији предавала на чисто конфесионалној основи. Ослобођење школа од црквене власти и њихово стављање под државну контролу само је први корак општег еманЦиповања школе од цркве. Поред увођења нових, чисто световних предмета, још је увек остала у школи конфесионална религија као засебан предмет. Случај десавске школе само је изузетак у 18 веку. Требао је да прође још један век да се лаичка школа као државна установа и законом призна. Државе које су увеле лаичку школу скинуле су на тај начин коначно с дневног реда питање које се истакло већ код оснивања првих университета, а које се састојало у ослобођењу сваког црквеног утицаја на школу. Најбоље је до сада решено то питање у Француској. Тамо се водила кроз читав 19 век огорчена борба око лаицизирања школа, док није 1882 године, за време министра Жила Фериа, и законом уведена. Овим законом је религијска настава сасвим изостављена у француским државним школама, а место ње су уведени као нови предмети грађанска наука и моралка. Из чисто демократских начела остављено је на вољу родитељима да могу васпитати своју децу и у религиозном духу, и то у духу оне конфесије за коју се сами одлуче. Ова верска настава може се вршити само ван школе. „Овај закон — вели сам Фери — одстрањује из наставног плана свако догматско учење, а на прво место ставља моралку и грађанско васпитање. Главни задатак законодавца је био да одели школу од цркве, да обезбеди ђацима и учитељима слободу савести, и да одвоји два јако дуго бркана појма: веру, која је ствар лична, и искуство, које је опште и које се не да ничим заменити". И ако француски школски закон од 1882 године изоставља религију као наставни предмет, он није против религије у опште; он чак толерира све конфесије, што се јасно види из самога наставног програма од исте године: „Световна настава о моралу се разликује од верске наставе, али није са њом у опреци. Учитељ не долази на место свештеника или родитеља, него баш спаја своје силе са њиховима да би од сваког детета начинио честитог човека. Он треба највише да се задржава код дужности које зближавају људе, а никако код догмата који их деле. Доцније, кад од деце постану одрасли грађани, могу они у погледу на догмате и да се разликују, али у вршењу дужности морају да буду једнаки, и највиши циљ живота морају да просветни гласник, 3 св., 1924. 10