Просветни гласник

10*

Проблем религије као наставног предмета и лаичка школа

147

Од године 1887 изостављена је религија и у свима јавним школама у Италији. Место религије заведена је и овде лаичка моралка и грађанска наука. 1908 године донет је нов закон по коме опгдтине воде бригу о религијској настави код деце чији родитељи то желе. По узору на Француску, постоје данас лаичке школе и у неким кантонима Швајцарске, у Португалији, Белгији, Холандији и у Јапану. У Енглеској, као и у Америци, религија као засебан предмет постоји само у конфесионалним школама; у државним се школама чита библија, али без конфесионалног тумачења, и уче се молитве. У последње време у Енглеској ради Лига за морално васпитање на томе да се и ово читање изостави и да се заведе лаичка моралка. У Немачкој су Вајмарским Уставом отворене прве лаичке школе, али су оне данас, због нападаја консервативаца, у сталној кризи. Како је проблем религије као наставног предмета једно чисто педагошко питање, то га треба решавати само са педагошког становишта. Интереси појединих конфесија не могу се овде узети у обзир, пошто вера, као приватна ствар појединаца, данас већ није својина целога друштва, док је школа јавна установа за све грађане. По нашем мишљењу требало би и у наше школе увести лаичку моралку и грађанске поуке, а, место конфесионалне религије, требало би дати само историјско-културан приказ религије од најстаријих времена до монотеизма. Већ су Шлајермахер, Песталоци, Дистервег и Дитес препоручивали овај начин решења питања религије као наставног предмета, а у наше доба исто то мишљење заступају многи одлични, педагози немачки и француски (Рајн, Паулзен, Наторп, Фује, Тома), Швеђанка Е. Кеј и Чех Каднер. Да се ова безконфесионална и објективна религијска настава лако може у пракси извести, указује Каднер на пример у Базедовљевом филантропинуму и на случај оне јерусалимске школе где на једном часу уче заједно религију не само хришћани разних вероисповести, него и мухамеданци и мојсијевци. Овакво учење о религијама спојило би се са култ/рном историјом, а почињало би се тек на средњим школама. Но не би се могло, из општих демократских принципа, ускратити право оним родитељима који то желе да им се деца васпитају и у конфесионалном духу. Овде би наставничку улогу вршили сами родитељи у породици и свештеници; ови други увек ван школских часова и ван школе. А да се не би поновио исти случај који се догодио у Француској, где су свештеници употребили ову прилику да деци омрзну лаичку школу, државне власти би водиле контролу над овим радом, а исто тако, да би се избегло васпитавање у верској нетрпљивости, сви уџбеници који би се употребљавали код ове наставе морали би бити одобрени од државних власти.