Просветни гласник

Шпенглерова „Пропаст Запада"

153

покрета. Одељци су као велики афоризми, набацани једни до другог често уметничком девинацијом. Онај који би хтео да уђе у појединости овог изобиља, — које личи на тропску флору, — имао би сам да напише дебелу књигу. А сем тога би морао суверено да влада целим оним материалом којим влада сам Шпенглер. Тај задатак не само да надмаша сваку моју компетенцију, него не спада ни у моју струку. Мене Шпенглерово дело интересује као појава у немачком животу и немачкој књижевности, и као покушај методолошког решења историјских наука с једне стране, и природних с друге. Да у Шпенглеровој књизи, поред дубоких опаски, има много чега романтичарског, консервативног, „пруског", да се видети на први поглед. Све су то, међутим, примесе које би се, да је потреба, дале изглачати. Оно што се у једном делу не да „изглачати", то је његова унутрашња конструкција. Ако она није чврста, узалуд је довлачити украсе. Зграда ће се у толико пре срушити. Шпенглер вели да неће да говори са апсолутног становишта. Ипак он тврди да су културе организми. Откуд он то зна ? По томе што су се културе рађале и умирале? А да ли је заиста кинеска култура умрла ? Ми ствар" махом посматрамо политичким очима и губимо из вида културну функцију народа који се, у то доба, не налази на политичкој трибини. Па ипак нам блиски примери показују да смо у неправу ако тако радимо. Шпанија је већ одавно сишла са политичке позорнице, па ипак њено сликарство и, у последње време, њена музика представљају драгоцен прилог европској култури. А ако за мерило културе узмемо индивидуалну срећу човекову (а које би друго мерило могли узети?), онда је по све неоправдано рећи да је кинеска култура умрла. Јер људи — не само Кинези, као Ку-Хунг-Минг, који је за време рата и поводом њега написао о овоме питању једну у Енглеској и Немачкој прилично читану књигу, него и Европејци тврде да је Кина у том погледу боље решила задатак од западних, „културних" земаља. Рећи да је култура Кине умрла, пошто се помоћу капитала, машина, парламентаризма и бајонета врши њена „европеизација", значи само поставити једну хипотезу која је, уз то, постављена још на врло хипотетичном тлу. На сваки се начин није „покинезила" ни европска декоративна уметност када је, пре два столећа, претрпела известан кинески утицај, нити се „појапанило" европско сликарство када је, у прошлом веку, подражавало јапанске мајсторе. И сила има својих граница: онда, наиме, кад наиђе на већу силу. И Наполеон и Виљем II победили су Русију, али су обојица нашли само пропаст у тој својој победи. Русија међутим броји „само" сто милиона становника, Кина четири стотине.