Просветни гласник

154

Просветни ГласниК

Било како било, тек Шпенглеров појам културе изгледа бар „прејудициран". То је једно. А друго је ово. Кад он схвата историју као природан процес, је ли он тиме заиста „историфицирао" природу, као што му је намера, или је, на против, само натурализирао историју? Историја света је за Шпенглера „свет као историја". То гледиште, вели он, до сад се можда тамно наслућивало, али га још нико није применио. Он, другим речима, неће да посматра свет као природњак. Природњак, по њему, мери свет ради практичне сврхе. То је једно „позно и вештачко" гледиште. Јер у природном ставу човек не мери свет, он га доживљује. Историја је доживљај. Зашто онда Шпенглер идентификује одједном историју са биологијом? Зар то није противуречно ? Кад он у историји види само један природан процес, зар он тада не посматра као природњак, не само природу, него и историју? Зар нешто слично није већ Дарвин урадио пре Шпенглера? Дарвина Шпенглер не може очима да види. Можда што сувише личи на њега. Јер по чему се разликују њихова гледишта? Филозофија еволуције је за Шпенглера површна. Еволуција мирише на телеологију, претпоставља каузалитет, једном речи, механику. Њу Шпенглер неће. Он је један од сваке механике пречишћен Дарвин. Па шта онда остаје? Остаје сазнање да „све тече". Хераклит. Зар је то тако ново као што Шпенглер тврди? С каквим правом, у осталом, Шпенглер сравњује људску историју с једне стране са фауном и флором с друге ? Постоји ли овде аналогија? Зар се човек не разликује принципиелно од животиње и биљке? Зар он није једно свесно биће, тј. биће коме је дато могућносши да се споразуме? То из основа мења положај његов. Животиња не може да се споразуме, она живи и умире како се родила; остаје увек себи равна; следује свом инстинкту; трпи, дакле, пасивно судбину своју. Човеку је, међутим, дата могућност да свесно координира своју снагу са снагом осталих људи. Ако човечанство данас не постоји, зашто тврдити да човек неће једног дана да га створи ? Зар то не лежи у „природи" човековој, која је нешто сасвим друго од „природе" животиње? Ми употребљавамо исту реч за два различита појма: „природа" човека није само биолошки, него је и рационално условљена. Па може ли онда бити аналогије између судбине животиње и историје човекове ? Зар историја није један „натприродни", чисто људски процес? Зашто Шпенглер, који историчарима замера кад погрешно употребе аналогију, тако очевидно греши у овој основној аналогији ? Али и без обзира на то шта је Шпенглер, — и то је треће питање, — дао ново тиме што је историју натурализовао и биолигизирао (слично Николаи-у, с том разликом само што овај у својој Биологији рата хоће да посматра историју као природњак, а не као историчар)?