Просветни гласник

Шпенглерова „Пропаст Запада"

157

нас само једна мислена неминовност, не могу ни светлост, ни гравитација да даду знак егзистенције". Природу тако човек има увек целу пред собом, у целој њеној страшној и величанственој бескрајности. Иторију он нема пред собом, он је има за собом. „Пред" собом (у историјском смислу тог предлога) он има само циљ, жељу, намеру. Иамеру он може само да оствари. Иначе она губи сваки смисао свој. Историју човек може, дакле, само да оствари, а не да је предскаже. У природи човек нема шта да остварује. Природа већ јесте. Човеку остаје само да констатује квалитете њене. И констатујући их, он констатује оно што увек јесте, што ће дакле увек бити и што је до сад увек било. Време, другим речима, овде не игра никакву улогу. Ми имамо посла са проблемом простора. У историји човек не може да констатује „оно што увек јесте". Он може да констатује само оно што је било, што се само једном догодило и што се више никад догодити неће. У историји, другим речима, време игра главну улогу. Да историја стоји према природи у истом односу у коме стоји време према простору, то Шпенглер и сам изрично тврди. (Његова дефиниција појма времена као фиктивног појма, као „Ое^епће^гШ", као „оно што није простор", ингениозна је, фина и дубока.) Како је онда могуће да он ипак хоће историју унапред да одреди, да он у историји ипак хоће да констатује „оно што увек јесте", да он, дакле, стварно у историји види ипак само један проблем простора ? Зар то није крајња и очигледна инконсеквенпија ? Шпенглерово дело тако показује два лица као јанусова глава. С једне стране имамо једно заиста невероватно изобиље појединости које су оригиналне, сугестивне и, у најмању руку, интересантне. С друге стране су све те појединости стављене у један систем (ма колико да Шпенглер мрзи ову реч), који је врло лабилан пошто базира на једном у најмању руку сумњивом појму. Ми смо испитали Шпенглеров појам историје и трудили смо се да покажемо да је он, прво, „прејудициран", да је затим, на основу једне погрешне аналогије, биологизиран, и да најзад није мање апсолутан и „априористички" од оног појма историје против кога се Шпенглер бори. Са овим појмом падају и његове последице: етички скептицизам и бркање метода природних историјских наука. Унутарња неконгруентност Шпенглеровог дела наводи човека да се пита: да ли је Шпенглер дошао до закључка да се култура Запада налази у свом последњем стадиуму тиме што је упоређивао разне културе, или су га, обрнуто, малаксало стање у Немачкој и Европи с једне стране, и бујни покрет у Рисији (чију нову и будућу културу