Просветни гласник

ПросВетни ГласниК

Све се већа пажња обраћа вези коју догађаји имају са целокупним својим, тако рећи, историјским залеђем, са прошлошћу, са политичким приликама свога времена, са географско-политичким и привредно-саобраћајним положајем. Проучавање и мерење сила које делују у једном догађају или стању, и тумачење резултата с помоћу пронађеног смера и снаге тих сила, може да буде научна и трајна тековина која лежи у основици тих новијих тежња. Пре наведена мисао историчара Ланглоа потпуније би и тачније одговарала циљевима које савремено човечанство, у којем је сазрела потреба за сазнањсм каузалне везе догађаја, с правом ставља историјској науци кад би се модифицирала овако: Треба знати да би се разумело. Тако формулисан, тај захтев обухвата у себи и старију задаћу историјске науке: утврђивање факата, јер се без њих не може знати, а још мање разумети, а и новије циљеве, да се историјско знање треба да проширује у оном правцу у којем ће што боље помоћи разумевању прошлости. Тим захтевом обухватило би се све што је добро и научно у свима споменутим смеровима историографије. У швајцарској средини, која је остала поштеђена од последње ратне катастрофе, те и нема посебних потреба за обновом, настало је дело Фуетерово. У њему се не опажају никакве тенденције које би биле у вези са послератним приликама, те може да буде израз једне чисто иаучне тенденције времена. Циришки професор Едуард Фуетер у својој књизи ОезсћкМе с1е5 еигорШзсћеп 5(аа(еп5у5(егп5 уоп 1492 Шз 1559 (Мипсћеп и ВегЈГп, 1919) послужио се начином писања који не одговара посве ни једној схеми од она четири споменута историографска смера, али од сваког има понешто што је у њему добро. Он не заборавља да је историја наука која нам треба да изнесе важна факта из прошлости народа, он та факта доводи у међусобну узрочну везу а да ипак из тога не повлачи никакву поуку у смислу прагматичног начина писања, он прати појаве генетички у њихову развитку и тумачи их општим стањем, не формулирајући ипак законе по којима се догађају, како то чини социолошка струја писања историје. По том тумачењу догађаја општим стањем и потребама народа и држава и по — и ако не потпуном — елиминирању личности као историјског фактора, приближује се његов метод највише социолошком. Место личности појављује се код њега као одлучан политички фактор у држави влада у посебном значењу те речи као колективни појам свих особа које су директно утицале на вођење државних послова било службено или неслужбено. Тим неодређеним називом хоће Фуетер да уклони погрешну сигурност с којом историографи припи-