Просветни гласник

262

Просветни Гласник

зорима Лазе К. Лазаревића, Скерлић о њему суди више по томе шта он мисли него по томе како пише. Он не може да се загреје за традиционалиста Стевана Сремца и његов „низ фотографија и биоскопских слика, без икаквог проблема", док међутим Јаши Игњатовићу, чије дело има „знатан социални замашај", опрашта сву његову неписменост и аљкавост. Из истих разлога, у француској књижевности, Морис Бушор изгледа му „један од најбољих живих песника", а Морис Барес само да „није без вредности". Али то су само неизбежне претераности једнога силног темперамента. Скерлићев је суд скоро увек тачан. Ако је грешио, то је било, како каже Г. Богдан Поповић, једангтут на педесет пута, а „одличан је критичар и онај који погреши на десет пута једанпут". С друге стране, овоме историјском детерминизму и овим социалним преокупацијама има се захвалити што је Скерлић, можда први у нас, поклонио будну пажњу културно-историјској позадини која условљава развој књижевности као највишег израза народног живота. Он се у својој Историји нарочито задржава на писцима који су значајни као творци идејних и књижевних покрега, као што су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Самосталан и смео у своме суду, правећи потребне ревизије књижевних репутација, он је многе запостављене писце уздигао (М. Ђ. Глишића, Ј. Игњатовића, Ј. Мушкатировића, и, нарочито, Доситеја Обрадовића), а многе незаслужено хваљене вратио на њихово право место. Тако је Скерлић, са Г. Павлом Поповићем са којим је поделио тај огромни посао, дао солидну основу нашој књижевној историји, поставио здраве темеље на којима се сада може зидати. Што нарочито привлачи у његовим делима, то је његов гипки, једри и сликовити стил. Скерлић није био кратковид истраживач и сув анализатор. Човек од маште и полета, он је писао топло и убедљиво, његова сочна и живописна проза, реторска у добром смислу речи, пуна је поетских акцената, и даје његовом делу известан жар убеђења и пламеног надахнућа. Његов приказ Коштане , на пример, то је нестихована песма о „жалу" за младошћу која се више никад неће вратити. Његов оглед о Божи Кнежевићу — оглед, писан у Швајцарској, који је Скерлић сматрао као једну од својих најбољих ствари — завршава се овом химном бесмртности људскога духа. Живот би одиста био страшан без... тога интелектуалног мистицизма... Јер, све пролази, све умара, све вара у овом свету; младост копни, срце се суши, љубав вене, пријатељи се размимоилазе, али нмкада не оставља оно божанско задовољство које се има у дугим зимским ноћима, кад се живот стиша, жагор легне, а човек осева како му дух ври, мозак расте, и нови, широки, бели хоризонти пуцају пред његовим разумним очима. За људе извесне врсте само је ту простор и ваздух ; сва слобода и све достојанство човека налазе се у тим светлим тренуцима интенсивног унутрашњег живота.