Просветни гласник

Јован Скерлић

263

После Кнежевићевог ногреба, Скерлић је написао један некролог који почиње као увод у какав роман: На дан 19 фебруара, сниска и тамна Маркова црква у Београду била је пуна ђака, ирофесора и књижевника. Поглед је лутао од гроба једнога краља и краљице до четири детета која су у простом црном оделу стајала крај једног мртвачког сандука. Ветар је напољу силно дувао, дрвена врата су се тресла, у порти је дрвеће шкрипало и ечало, а попови су промукло и нескладно читали опело над мртвим телом Божидара Кнежевића. Скерлић је имао дар за романописца. Он је чак објавио два одломка под насловом: Београдске романсе, и потписом Београђанин. Г. Слободан Јовановић му је често, полу-озбиљно, полу-шаљиво, говорио да треба да напише један роман. У погледу књижевног стила, Скерлићев је утицај био велики и очигледан. Последњих година пред рат, он је био најчитанији српски писац. „Он је, каже Г. Александар Белић, имао језички таленат који ствара..." У његовој прози наћи ће се највише примера за срећан француски утицај на наш језик. Кад се буде писала историја српског стила, Скерлић ће у њој добити једно од најистакнутијих места. Али, рад Јована Скерлића далеко прелази границе књижевности. Исту активност показивао је он и као члан Главног Просветног Савета. Истичући увек велику важност народних и средњих школа, он је узимао живог учешћа у сваком послу који се тицао просветних рефорама и народног просвећивања. Намеравао је да се сав заложи за оснивање Народног Университета. О Скерлићу као професору говорили су многи његови ђаци. Са катедре са које је одушевљено излагао своју науку, на семинарима где је упућивао у методе књижевних проучавања, у шетњама које су га доводиле у лични додир са ученицима, Скерлић је на њих вршио велики интелектуални и морални утицај. Човек гвоздене воље, он је био жива школа напора и благословеног рада. Сваки од нас према њему има лични дуг. Сви смо ми преводили и писали под његовим сугестијама. Ко би имао храбрости да се упусти у превођење једног Додеовог романа да му он то није затражио! У том погледу, Скерлић је био, у најбољем смислу речи, диктатор. И ту благотворну диктатуру нисмо осећали само ми млађи. Једнога дана затекли смо Г. Богдана Поповића како хита да заврши један обећани чланак за Гласник. „Морам бити вечерас готов, није се шалити", говорио је са осмехом, јер ће се Скерлић сад појавити, засуканих рукава (то му је био уобичајени покрет), као да се спрема за рвање". У једној споменици коју су намеравали издати — и чији је рукопис пропао за време рата — његови ђаци су желели рећи колико му дугују и шта су у њему изгубили.