Просветни гласник

264

Просветни Гласник

Јер Скерлић је и као човек био природан и скроман, ма да ни пред ким непокоран. „Широка, великодушна природа, — каже о њему његов професор —, он није имао ни сенке зависти према својим такмацима. Милостив према потребитима, непоколебљив ослонац за друга, пријатеља, и за свакога коме је његова помоћ била потребна, он је прошао кроз живот, користан свима добрима и за сваку добру ствар, без колебања, без позе, и скроман." Најзад, као уредник Српскси Књижевног Гласника, он је успео да око тога часописа окупи најбоље снаге, да од њега створи једну књижевно - културну жижу, спојну тачку југословенских напредних струја. Својим савременим идејама, Скерлић је запојио читаве легије младих духова, по свима нашим крајевима. Убеђени апостол југословенског национализма, дубоко уверен у снагу и будућност целокупног нашег народа, подједнако омиљен у Београду, Дубровнику, Загребу и Љубљани, он је стизао да свуда пронесе лучу југословенске свести. Још 1899, после изгреда које је изазвала Змајева прослава у Загребу, Скерлић, који је својим очима видео саблажњив призор браће која се туку над ковчегом једнога великог претка, објављује, у Звезди, чланак Плодови шовинизма , у коме српско-хрватски спор назива „највећим парадоксом који је икад постојао", „бесциљним супарништвом" које подсећа на „средњевековне међусобице талијанских републичица, француских вазалија и малих немачких кнежевина". Још се сећамо узбудљивог говора који је Скерлић пред омладином држао у Загребу маја 1905, и у коме је у име народне будућности устао против јаловог чепркања по прошлости, и против „окречених гробова". Као да се над свима одједном појавио пламени језик, ми смо сви уздрхтали истом језом, осетили да се разумемо, тако да су и франковци из свога неповерљивог кута полетели да му стегну руку. Јер овај хајдучки потомак разумевао је преку ћуд наше хрватске браће, и у њој видео израз једне исте, наше расе. Зар није за дивљење појава да је „опорог личког горштака" Анту Старчевића боље схватио један Шумадинац него толики правоверни Хрвати? То је „наш човек", писао је Скерлић. „Да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година, он би био оличење Србенде, оно што је у Војводини био Светозар Милетић". „Када се уђе у суштину идеја Анте Старчевића, када се одбаце његови хистерични испади у полемикама"..., види се да је он „дубоко и силно националан човек..., човек пуне националне вере и националне енергије". И за доказ да је Старчевић много ближи Србима него што се мисли, Скерлић наводи ове његове у исти мах комичне и трагичне речи: „У Сербији живи најплеменитији дел херватског народа".