Просветни гласник

Никола Томазео

265

Више него ико међу живима, Скерлић је оличавао идеју нашег народног јединства. На његов одар, уз ловорове венце, положила је своје сузе и свој завет цела југословенска омладина. Тај завет је данас испуњен. Зато Скерлићево име не само да није потамнело, него зрачи новим сјајем над „светим пољима" наше домовине. А његов се губитак још јаче осећа у доба кад се из рушевина с муком подиже нова зграда, на којој изгледа да је мање неимара који граде, више злих духова који разграђују. И зато данас сви који воле ову земљу указују на Скерлићев идеал онима који је воде. Нека би их његов спомен извео из мрачних низина по којима лутају, и уздигао до врхова обасјаних сунцем љубави, разумевања и праштања! И нека би, надахнути његовим примером, више мислили на поколења која „дела суде", него на варљиве успехе које ће развејати први вихор! То би Јовану Скерлићу била најдража загробна слава, и једина утеха његовој племенитој сени. Јер ова сада мора да блуди, гневна и туробна, над главама једног нараштаја који више не може да позна. МИОДРАГ ИБРОВАЦ

НИКОЛА ТОМАЗЕО (о 50-годишњици ЊЕГОВЕ СМРТИ) Првога маја о. г. навршило се равно педесет година како је у варошици Сетињану, крај Фиоренције, преминуо врли син нашег народа и полиграф светског гласа, Никола Томазео. Његов родни град Шибеник, који је европској култури дао толико знаменитих људи, а међу осталима оног Андрију Медулића чије су слике данас понос и украс првих галерија на свету, прославио је тог дана, скупа са осталом Далмацијом, успомену великог писца који је уједно био и један храбар борац за истину, правду и слободу, човек који је стално исповедао да је његова отаџбина свугде где има људи који страдају од неправде, и да је Бог потлачених „Бог коме се он моли". То домаће славље нашег приморског народа, и нарочито града Шибеника, у ком је била Томазеова колевка, нашло је топла и усрдна одјека у свима крајевима нашег народа, а нада све овде, у земљи Шумадији, данашњем средишту уједињеног народа, у којој је Томазео, још као млад човек, гениалном видовитошћу назирао југословенски Пиемонт, земљу „гденр влада питом дух и чила мишица"* и која му се, још у оно време, чинила једина способна да у јаку заједницу окупи