Просветни гласник
266
Просветми Гласник
словенске земље које су у то доба стењале под аустријским игом, или се, како он од прилике рече, давиле у османској жабокречини. Разуме се већ да је у тој заједници требала да буде и Далмација, отаџбина Андрије Качића и Стојана Јанковића, старо и у свету прослављено легло песника и јунака. Никола Томазео био је један ванредан човек и као књижевник и као карактер. Један од његових највећих штовалаца, Људевит Вуличевић, писац књиге Моја Мати , назвао га је извесном приликом „књижевником по посланству Божјем". Јак прозни писац, топао песник, одличан критичар, филолог, филозоф, естетичар и правник, Томазео је — на италијанском, француском и српском језику — написао читаву једну библиотеку; али што је код њега нарочито значајно, целокупно његово дело прожето је једним високим етичким смером, ком је он потчињавао све остале наклоности и преимућства своје душе. За њега је штампана реч била светиња, а књижевнички посао једна духовна мисија. Зато је он с правом сматран као један од главних васпитача свога времена. Најбоља Томазеова дела написана су на језику италијанском. Ту долазе на прво место Речник иШалијанског језика, Речник синонима и коментар Дантеовој Божанственој Комедији; затим романи Вера и лепота и Ашински дука, књига 0 жени, Естетички речник, итд. Овај умни Словен везао је, збиља, своје име не само за литерарни покрет обновљене Италије, него је заузео истакнуто место и међу оснивачима италијанске слободе и националног јединства. Па ипак, не би се могло казати да је Томазео у Италији био богзна како популаран. Биће да је томе донекле крива била и строга ортодоксија његових религиозних идеја и неприлагодљивост његове филозофије; али је његовој репутацији у Италији увек највише сметало то што је Томазео био по крви Сповен и што је то своје словенство не само признавао, него се њиме чак и поносио. Италијани су се, до душе, њиме дичили и он им је заиста,' као књижевник и научник, много привредио, али су они, опет зато, у њему стално назирали полатињеног „Скиавона" (Словена), гениалног варварина који их је у многом чему надмудрио, но који је ипак остао — варварин. Уочена с те стране, Томазеова личност могла би да књижевном трагаоцу пружи занимљив предмет за проучавање. Но за такву студију требало би имати при руци много више литерарног материала него ли је, код познате раштрканости и реткости Томазеових штампаних дела, то данас могуће сабрати. С тога ће овај напис — ком је смер да о иедесетогодишњици пишчеве смрти оцрта Томазеову силуету — имати у виду само толико да понеком значајном цртом обележи нарочиту физиономију и „варварску" ћуд прослављеног и за наш народ толико заслужног писца Искрица.