Просветни гласник

«

Н и к о л а Томазео

267

I Никола Томазео родио се у оном староликом и живописном Шибенику, старом леглу пробраних умника, 1 ) у ком се — као што згодно вели Симо Матавуљ — „није никад истражио сој старијех Ускока, који испунише приморске љетописе својим јуначким дјелима". Родио се дана 9 октобра 1802 године, а то је што и рећи у сами разданак минулог века, или — као што је његов славни вршњак Виктор Иго песничким изразом једном за себе казао — „кад је век имао тек две године диапс1 се $1ес1е аџаП с1сих апз". Далмација се, према Кампоформијском миру од 1797 године, у то доба налазила под управом француском. То је била она у многом погледу узорна и благотворна владавина Наполеоновог Конзулата, која у Приморју за кратко време замени многовековно господство крилатога лава млетачкога. У каквом су материалном стању Французи затекли Далмацију, то је у својим мемоарима најбоље приказао чувени Наполеонов цивилни намесник у Задру, „проведитор" Дандоло; али о томе како је победоносна француска војска наш приморски народ затекла у погледу културно-националном, о томе нема нигде потањег извештаја, но није мучно замислити какво је било тадашње културно и душевно стање ширих народних слојева, ако се узме на ум да у то доба не бејаше у целој Далмацији ни једне школе на народном језику, и да се већина староседелаца грађанске руке презивала именима поталијанченим, а већ се разуме да је говорити народним језиком у бољем друштву била ствар врло зазорна. Познато је како се под млетачком владавином наши Вранчићи и Дивнићи претворише у Веранције и Дифнике. Томазео сам допушта да је и његово породично име врло лако од Томашића могло да пређе на данашњи облик Томазео, ма да се, по његовом суђењу, то морало десити врло давно, јер у домаћим исправама он не могаше да за то нађе никакве потврде. Како већ било, несумњиво је да се грађанска рука у Далмацији, у почетку XIX века, васпитавала махом на језику италијанском, те је, разуме се, и Томазео морао да прву поуку прими на том језику. Много година доцније, кад је писац Искрица, као већ зрео човек и признати италијански књижевник, једном сврнуо у завичај (око 1839 г.), те по наговору свог земљака Спире Поповића стао да проучава српски језик и прикупља народне песме, он је у души својој живо осетио неправду која се у то време чинила народном језику и народној просвети, те је оштрим речима осудио нехатност „учених људи" који „штију књиге у другим језицим, у туђим језицим пишу, иностранске повијести љубе и фале",

Ј ) Шибенчанин је, сем Андрије Медулића, сликара, био и чувени резач у бакру Мартин Рота, снимач Микеланђеловог Вечног Суда; затим ботаничар Визиани, књижевници Божидар Петрановић и Симо Матавуљ.