Просветни гласник

268

Просветни Гласник

док им је „домовина њихова даља од срца, него арапска или бабилонска" (Искрице, XVII). Али у младе Томазеове дане не само да покрајинска управа није водила бригу о васпитању народа на основи националној, него је она слабо марила и за народно (јавно) просвећивање у опште. Млетачка влада настојаше да у својим приморским поданицима подјарује прирођено им јунаштво и да у њима подстиче грађанску сујету одликама и титулама, али да би развијала њихове расне особине, она за то не имађаше ни интереса, ни смисла. У целој загорској Далмацији није, до 1806 године, било ни једне јавне школе. Француска влада схватила је одмах у почетку сасвим друкчије свој задатак, но што га беше схватила влада млетачка. Она је живо и озбиљно ириступила раду око народног просвећивања и подизања привреде у земљи. Она у први мах отвори око тридесет основних школа за мушку децу, а десетак за женску, у којима се поучавало на језику народном. По главним варошима буду затим основане полугимназије, у којима се предавао српски или хрватски језик, реторика, математика, историја и веронаука. Једну такву школу отворише Французи 1806 год. и у самом Шибенику. У њој је 1809 год. уписано било 106 ђака. Примивши ту своје прво школовање, Томазео, као већина тадашњих ученика грађанске руке, буде послан да заврши реторику и филозофију у духовном семинару спљетском. По положеној матури, млади Шибеничанин — тек шеснаестогодишње момче — одлази у Падову да се ода правним наукама на оном чувеном университету где се у то доба приморска омладина школовала готово без изузетка. У Падови се Томазео упознаде са многим младим људима који су доцније изишли на глас као јавни раденици, а међу осталима, и са чувеним филозофом Росминием. Год. 1822, положивши са добрим успехом правне испите, врати се у завичај с намером да се посвети адвокатури. Границе малог Шибеника биле су, међутим, постале сувише уске за његов таленат, те се након годину дана Томазео поново врати у Падову, одакле ће, после кратког времена, прећи у Милан. У тој вароши се он, у први мах, посвети новинарству, но слаба зарада га убрзо натера да се пресели у Фиоренцију. Ту постаде сарадником часописа АпШодГа, који је у то време био на гласу са својих либералних идеја. Не прође дуго времена, и Антологија буде забрањена због својих политичких тежњи, а њени сарадници — у колико не беху припадници војводства Тоскане протерани преко границе. Томазео оде у Париз, где је од свог публицистичког рада живео до 1839 год., кад му бечка влада, као своме поданику, дозволи да се настани у Венецији, која је у то доба стењала под канџијом аустријских каплара. Али Томазео не беше човек који је могао да равнодушно посматра тадашње прилике у Италији. Он се скоро баци на политику,