Просветни гласник

274

Просветни Гласник

отаџзину! Нека је благословена крв коју пролисте за далеку унучад и браћу своју! Мало ће ваших имена забележити историја, а колико их забележи, биће само гола имена, јер су трагови ваших подвига ишчезли заједно са лишћем домаћих гора, тако да од успомена на ваш самртни живот остају само подртине, нешто налик на растргани леш који не може да препозна ни око брата рођенога. Али много боље но имена ваша сачуваће се, ако јаки Бог да, у вашим синовима предање о вашем јунаштву ; оно ће се сачувати попут ваздуха којим је човек са свију страна окружен, па ако му и не види облика, он опет зато у њему дише. А ако не на развалинама овог света, које ће у бестрв разнети вихор столећа, оно ће се ваша имена, ваша дела и најситније мисли ваше вечито блистати у царству небеском! Дивне и племените речи које у писцу одају жарког родољуба, оног широј публици слабо познатог Томазеа који је дао толико доказа о својој топлој и искреној привржености своме народу, и који је у више махова признао како „словенска крв тече и у његовим жилама". Гледајући у Српству најважније средиште европског Словенства и верујући да ће препорођена Србија, својим великим традицијама и имајући већ језгру једне добро склопљене државе, пре или после привући к себи остала племена на словенском југу, Томазео стаде да полаже велике наде у благотворну акцију мале Шумадије, којој он на југу намењиваше ону исту културну мисију коју је на западу — према тадашњим својим назорима — либерална Европа немењивала Пољској. Што ли је, међутим, његова ужа отаџбина (Далмација) имала да буде, чему ли да се нада од „васкрсле Србије", то је он најбоље исказао у својој песми АИа 1)а1таг1а (Далмацији), која је објављена после његове смрти и чији је превод изишао у задарском Српском Гласу за год. 1890. У тој знаменитој песми Томазео своју лепу, али злосрећну отаџбину поздравља овим речима. Охоли свијет, б'једна земљо моја, Ил' те мрзи, ил' жали! Кб што с трупа Одсјечена мишца тромо виси, Тако, Далмацијо моја, туђи живот Напором љутим кроз жиле ти струји. Ти бјеше српска, турска, талијанска. И француска бјеше, ал' још никад Ни посве туђа, ни посвема своја: Огњишта нема ко с' од тебе роди. И продирући орловским оком у далеку будућност која се тек у наше дане срећно остварила, песник своју родну земљу теши тиме што ће она, пре или после, стугшти у заједницу са „васкрслом Србијом" у којој влада „питом дух и чила мишица", и која ће да у једно коло окупи колико је земље Што под јармом отоманским чами. И Томазео своју пророчку песму завршујс овим дитирампским стиховима у славу српског народа и његовог језика: