Просветни гласник

276

Просветни Гласник

од обичне песмице примитивне у склопу, до најкомплекснијег облика сачињеног из споја вокалних и инструменгалних маса, до опере и музичке драме. Беджих Сметана није никада стварао под утисцима с поља, већ је све утиске с поља уносио у своју душу, и ту их је пропуштао кроз призму свога уметничког Ја, да тек тако оплођен, оснажен и запаљен да израза своме осећању покренутом каквим спољним утиском. Он је био интуитиван уметник, не уметник-мислилац, филозоф или метафизичар, и за њега није бипо другог извора за стварање до његовог интимног унутрашњег живота. Како је, пак, био уметник особите техничке окретности, човек који је „испекао занат", умео је да одабере техничка средства за сваки свој и најинтимнији израз, тако да код Сметане постоји најпотпунији склад између израза и техничког стила потребног за оживљавање тога израза. Али међу свима његовим делима истичу се неколика која иду у најлепша ремекдела уметности која су икада створена, а међу тим делима можда прво место заузима његов ванредни циклус од шест симфонијских поема коме је дао општи наслов Ма у1пзг — Моја домовина: Вишеград, Влтава, Шарка, Из чешких лугова и гајева, Табор и Вланик. То дело — Ма V1а$1 — постало је у тренутку када је Сметана доживео једну велику трагедију. Изненада, једне ноћи између 18 и 19 априла 1874 године, Сметана је оглувео. Од тога тренутка за Сметану више није било спољног живота. Повучен у себе, као и велики Бетховен кога је била стигла иста судбина, Сметана је напустио Праг, и место првог диригента опере, и борбу коју је тако снажно, одлучно и неустрашиво водио као национални радник, и отишао је у једну малу варошицу у унутрашњост Чешке, Јабкениц, код кћери Софије, да ту живи, окружен маловарошким миром, и да ради до новог катастрофалног тренутка, до априла 1884, када га је његов пријатељ, књижевник Срб, одвео у лудницу у Праг. Ведри песник Продане невесте, Пољупца и Тајне; песник који је са свежим заносом изговорио своје пророчанство: да ће стара, сјајна и славна слобода чешкога народа поново васкрснути ■— што се и остварило —, тај ведри и свежи песник умро је у страшним мукама, помрачена ума, разбивши у нервном раздражењу себи главу о решетке на прозору своје лудничке ћелије. Када је оглувео, унутрашњи живот Сметанин постао је још интенсивнији, а сва национална осећања, и све радости националисте, и његов расни понос и вера, и наде, и уздања, све је постало снажније. Тада је Сметана више него икада осетио да његова мисија на овој земљи још није свршена, да најважнији део те мисије тек има да се изведе, да он још није поднео све жртве које отаџбина од њега има права да тражи. И прионуо је вредније него икада на посао, као да је предосећао скору катастрофу, скори крај.