Просветни гласник

Сметана и његова „Моја Домогшна"

277

Прво што је пожелео, било је да пред велики свет изнесе лепоту своје родне груде, да целом човечанству исприча све оно најузвишеније што се крије под сунцем које пали златне њиве, бујне пашњаке и столетне шуме ванредно лепе и богате чешке домовине. И предузео је да компонује низ самосталних оркестарских поема. Свака од тих поема имала је да буде целина за себе, и свака од њих је имала да изнесе, да опише нешто што је тако тесно везано са чешким пародом: неки историјски догађај, легенду која се протеже од уста до уста кроз чешки народ, људе, обичаје, земљу чешку, све оно најинтимније што одликује чешку душу и чешки дух, чешки живот и чешки рад. И тај низ симфонијских поема за оркестар Сметана је обујмио у једну једину мисао, назвавши га општим именом Ма у1п8(. Можете ли да замислите радост и понос несрећног песника који је, понесен осећајним таласом, прошапутао име које сам није могао чути: Ма у1аб* — Моја домовина? Свим својим осећањима Сметана је био дубоко у срцу своје домовине, он је осећао да је он један део тога отаџбинског срца, да то срце бије и билом његова била, и да је дах те отаџбинске душе и дах његов. И узвикнуо је, ипак срећан: ,,/јј ћ1аге, шоје пас1е у§е тПоуапа у1азИ, тоје кгазпа, уеНка, јеШпа у1а5ђ'!" Из таквог реда мисли, из таквог осећања родило се ремек-дело Беджиха Сметане: Ма џ1п 5{. Сметана је стајао пред проблемом: у коме облику и како испричати све то, да би цео свет могао осетити оно што је он осећао, синтетишући у себи осећања свију чешких срдаца. И одлука је брзо пала. Романтизам деветнаестог столећа донео је собом и тежњу за еманципацијом индивидуалности од традиционалне схематике. Израз је био главна ствар, а не шаблон облика. Композитори су, с тога, напустили дотле доминантан сонатни облик који су после дугог развоја до савршенства утанчали новокласичари Хајдн, Моцарт и Бетховен, и прокламовали су принцип да не може постојати један једини утврђени тип музичког облика као оквир у који се уноси музикална садржина, већ да свака идеја за себе захтева и нарочити оквир, нарочити облик. Бетховен је већ почео да нарушава тај традиционални тип сонатног облика, али њега су дефинитивно заменили романтичари, почевши са француским чудњаком Берлиозом. Када је тако композитор добио слободу да бира облик, управо да ствара за сваку идеју коју развија прикладан, дотле нечувен, облик, индивидуализам је узео огромнога маха, и данас је он једини фактор у уметничкој естетици. Бетховен и Берлиоз учинили су прве кораке у томе правцу. Идеја слободе музичких облика, међутим, дефинитивно је победила тек са појавом Симфонијских поема Франца Листа, уметника ванредних моћи, инициатора читавог модерног покрета, који је својим великим и озбиљ-