Просветни гласник

284

Просветни ГласниК

нужно је још да га ставимо на кантар и његову тежину прочитамо оком. Да бисмо тачно сазнали колика је топлота у једном простору, није довољно само да у тај простор уђемо; нужно је још да узмемо термометар и да на њему оком прочитамо степен топлоте, Глув човек, опет, прилично може да разуме свог сабеседника и ако га не чује: нужно је само да своје очи управи на покрет уста онога који говори. Једном речи, вид с успехом допуњује и остала чула, с успехом потпомаже рад и осталих чула. Није онда чудно што је превелчка важност овога органа нашла израза и у говору практичног живота. Мати верује да је своју материнску љубав манифестовала као што треба тек онда кад је своме чеду узвикнула значајне речи: „Мој очнивиде!" А народна филозофија налази да се истински и искрено може волети само оно што се воли „као очи у глави". Да промотримо сада ово чуло најпре са психолошког гледишта. 2. Психологија. — Орган видних осећаја, око, код детета које се тек родило, не функционише онако као код човека. Првих дана по рођењу његов поглед је укочен: оно очне капке отвара и затвара, али очна јабучица не уме да прати предмет који се налази у њсговом видном пољу. Покрети очију су му невешти и неспретни, у њима се не опажа никаква кординација, и нокрет једног ока није подређен покрету другог ока. На тај начин, док једно око гледа у једномправцу, друго око може гледати у другом правцу; кад гледа низ себе, оно диже очне капке као да хоће да гледа изнад себе, а кад се испред очију махне руком, оно их не затвара. Једном речи, дете у почетку не уме да креће своје очи, покрети очију су му нецелисходни, и онај који их посматра добије утисак као да је гледање разроко. Међутим, та нецелисходност очних покрета од трећег месеца почиње да ишчезава. Мало по мало дете научи да гледа, да прати предмете и да их погледом тражи. При том, ово гледање, праћење и тражење предмета бива само онда кад је предмет у близини: удаљене предмете оно не гледа. У овом развигку дечје способности за гледање, професор Працер, који је својимделом Дечја душа унео доста светлости у области дечје психологије: опажања, разликује четири ступња: 1. Укочено гледање у празан простор без опажања предмета. Оно траје првих дана после рођења. 2. Гледање у светлу површину која дође у видно поље. Оно траје око четврте и пете недеље живота. 3. Праћење очима светлог предмета који се покреће. Оно се јавља од пете до седме недеље. 4. Тражење предмета. На овом последњем ступњу дете је способно да свој поглед управља у једном одређеном правцу. Он траје од трећег до петог месеца 1 ). Слично Прајеру, и професор Сикорски налази четири периода у развићу дечјег гледања: 1. Привлачење од светлости. Ако, на пример,

1 ) А. Нег§е(:, Р$усћо1о^1е. Шјеп, 1920. С. 21,