Просветни гласник

392

Просветни Гласник

лаштином својих корена, правилношћу својих деривата и јачином својих сложених речи, а уз евентуалне позајмице из осталих словенских језика, он би убрзо постао подесан да буде заједнички језик књижевни. Као што је тоскански говор најразумљивији и најприступачнији народу из осталих крајева Италије, тако би исто и српски језик најлакше ушао у вољу и ослачао осталим Словенима. И нек се не мисли да би бесмислено било да мањи народ натури свој језик (овде се, свакако, не би радило о натуривању, него о позајмици) народу већему, јер је тога и раније бивало... Споменућу, међутим, српске народне песме, које су право чудо језика, стила и поезије: јединствене у Европи. Мицкијевић је за њих казао да су то једине песме у Словена које подсећају на витешке епове народа романских. Гете им се дивио, а поједине је и преводио. Ко уме да цени праве песничке лепоте, тај ће и у самом руском песништву тешко наћи оног уживања које може да нађе у српским народним песмама. Људи, најзад, који воле да проучавају мудрост скривену у језику, имаће чешће пута прилике да је открију у српском, но у осталим језицима словенским". 1 ) Кад бисмо хтели да покупимо све што је Томазео, у разним приликама, о нашем језику написао, то бисмо зацело могли да тим испунимо читаву једну књигу. Важно је свакако поменути како је он, својим не малим ауторитетом, још 1872 гоцине решио (барем за свој рачун) потоњи српско-хрватски спор о књижевном језику тиме што је у свом монументалном Речнику италијанског језика научним разлозима испоставио и утврдио литерарно првенство језику којим се говори у Босни-Херцеговини и у Далмацији, назвавши кајкавштину простим диалектом,или, како се он драстично изразује, „дегенерацијомправог језика". Да би међутим своју мисао — он несловенски филолог — поткрепио још једним ауторитетом и уједно оправдао оно своје ограничавање области чистога језика на саму Босну-Херцеговину и Далмацију, Томазео наводи пример чувеног немачког филолога Грима, који је Немцима као оглед народног језика јужних Словена превео Вукову граматику језика српског, „који је једно исто што и далматински". V Покрај све своје исправности и правилности у схватању и суђењу, имао је Томазео, опет зато, два осетна недостатка, или, боље рекавши, две велике предрасуде, које су га често одводиле на странпутицу и терале да преко или криво суди о људима иољудским делима. Једна од тих предрасуда беше његово начелно пристајање уз најекстремнији демократизам, што је добрим делом била последица његових младалачких подвига и трибунских заноса у побуњеној аустријској Венецији,

') В.: Ошопагш Е&Ш1со Ш N. Тоттазео. Део II, стр. 158—159.