Просветни гласник

Никола Томазео

391

вације и нека његова поређења, с обзиром на ондашње опште стање филологије, ствар управо гениална. У том погледу би, мислим, врло занимљиво било да се на овај труд Томазеов осврне какав наш филолог по позиву. Други и трећи део Томазеовог чланка, који као да су написани нешто доцније, 1 ) изгледају ми у неку руку још интересантнији. Писац се ту бави т. зв. апстрактним појмовима у српском језику, и долази до закључка да он њима није тако богат као други напреднији и развијенији језици. Али ако српски језик за сваки апстрактни појам нема још подесна израза, он има довољно својих облика да те појмове парафразом изрази. „У осталом, вели, калуп је ту; треба још само пронаћи згодну грађу, па ће се речи лако калупити". Говорећи даље о облицима, писац истиче како је српски језик њима богатији не само од ма којег модерног језика, него чак и од грчког и латинског. Адјективни облик, на пример, ког ти језици немају, особина је и одлика језика српског, јер само Срби (односно Хрвати) могу да кажу: синоћна вода, невестина молитва, божји створ. Но највеће његово богатство је у наставцима и у предметању предлога, помоћу којих глаголи у једној речи обухватају појам за који би другим језицима требало два, три, а по некад и више израза. Томазео те наставке и те предлоге назива „рагНсеНе ?есопс1а1псЈ" (оплођавајуће честице), те Италијанима препоручује да обрате пажњу том језику, који је у многом чему сродан са италијанским; језик који, истина, нема још великих писаца, но чије су народне песме огледало не само еле гантне једноставности него и мушког достојанства. Имајући овако мишљење о српском језику, није чудо што је Томазео, кад се после 1848 год. међу Хрватима стала била ширити мисао да се руски језик узме као књижевни, томе пројекту био одлучно противан. У подужем једном чланку свом о томе питању, он између осталога пише ово: „Кад би се академским путем могао да наметне један општи књижевни језик свима Словенима, онда би за то требало изабрати језик пољски или чешки; но не само да су оба та језика опора, те не би могли да се прилагоде ћуди јужних Словена, него је крај тога језик чешки искварен и германизмима. Најстарији, најсавршенији у гласовима и, у опште, најскладнији био би језик српски који се говори у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, мање правилно у Хрватској и по другим крајевима аустријске царевине. Рекох најчишћи, али додајем: и најсиромашнији, јер је у књижевности слабо заступљен. Па ипак, оби-

х ) Врло је значајно што је писац, у натпису другог и трећег дела свога чланка, реч илирски заменио са српски, те док је у првом делу свуда стајало Пп^иа ИИпса, овде се чисто каже: 1ш@иа зегМса.