Просветни гласник

390

Просветни Гласник

У другој књизи свог Естетичког речника, који је први пут штампан у Милану и у ком је Томазео, као што сам вели, „сабрао суштину преко педесет својих штампаних радова", има један опширан чланак под натписом: О мудрости скривеној у коренима језика илирског. У томе напису, у ком се Томазео очито поводи за сличним проучавањем италијанског филозофа Вика 1 ) Ое апИдт^ата Иа1огит зар1епНа, изнео је он разне своје мисли о српском језику, за који вели да је „силнији од италијанског и латинског, и да се по богатству може да мери и са самим језиком грчким". Идући за стопама Виковим, који је своје закључке о мудрости старих Талијана изводио по склопу и облицима латинског језика, Томазео у овом проучавању свом нарочито истиче душевну лепоту и моралну јачину српскога народа, који је — и по броју и по важности земаља у којима живи — позван да одигра велику улогу на светској позорници. „Трудећи се — вели — да покажем мудрост скривену у коренима илирског језика, ком је главно легло слободна Србија, ја сам вољан не само да одужим свети дуг према својој отаџбини и језику којим је говорила моја мати, него да уједно потврдим и истину коју је изрекао један велики филозоф, те да обратим пажњу Италијана на нову једну врсту озбиљних и занимљивих студија, и покажем древно сродство племена која су се до отоич једва познавала по имену, или се познавала само зато да би једно друго мрзело, или још горе, презирало". И врли писац који овако започиње први део свога чланка, наставља даље своје проучавање доводећи порекло данашњих балканских Словена (по ондашњем неисправном мишљењу) од старих Трачана и Илира, у чијим земљама наше племе и данас живи. Истичући важност Словенства у модерној историји, писац наводи како је Пољска спасла Европу од Турака, а Чешка у култури и смелом трагању претекла данашњу Немачку. Словен је, вели, био Коперник, као што је, можда, словенска крв текла и у жилама Марка Пола, пореклом из Шибеника, који је Колумбу показао пут ка Новом Свету. Говорећи о Карађорђу, Томазео жестоко удара на Наполеона, „комсеузалуд за помоћ обраћала славно побуњена Србија". Ово Томазеово проу.чавање је, с обзиром на доба свога постанка, веома важно. Кад се помисли да је оно написано око 1845 год., дакле за још недовршене Вукове борбе за наш књижевни језик, и да се у њему Вук помиње с похвалом и са великим признањем; кад се на све то помисли, онда није могуће не признати да је услуга коју нам је Томазео у то доба пред светом учинио, била велика. Дабогме да његова тумачења појединих српских речи и етимологија коју нам италијански филолог о њима даје, није увек без мане, али су неке његове дери-

Спатћа-ШзШ Угсо, 1668—1743.