Просветни гласник

Никола Томазео

395

великих цензора и исмејаватеља развратног клира, као што су несумњиво били Месер Ђовани Бокачо, писац Декамерона, и онај страшни шаљивчина Рабле, који је у свом Пантагриелу, на триста година пре Доситија, одапињао на папство, црквену јерархију и „монашеске институције" оштре стреле свог галског хумора. А Раблеове стреле, као што је сваком познато, биле су не само оштрије, но и много масније од безазлених Доситејевих жаока; јер на крају крајева, добри и богобојазни Доситеје није никад тако далеко отишао да је због калуђерских порока узимао на нишан и саму суштину вере. Ако би се дакле она реакција здравог народног разума против калуђерске разузданости и лицемерства, коју налазимо у Доситејевим књигама, имала да одбије на његову тобожњу богословску „плиткост", као што захтева Томазео, — а што би онда имало да се каже о Бокачу, нео-латинском песнику и хеленисту, коментатору Дантеа и чувеном богословцу? А како бисмо тек на крај изишли са калуђером Раблеом, хуманистом светског гласа и једним од најобразованијих људи своје земље и свога времена ? јасно је, дакле, да онај сувише оштри суд о плиткости Доситејевих богословских и етичких појмова треба одбити на прилику што Томазео, у стварима духовним, не хоћаше да зна за трансакције, а још мање за збијање шале; јер не само по оној значајној изјави његовој о читању Доситејевих дела, него и по разним другим местима у његовим књигама, очевидно је да је Томазео Доситеја збиља волео и у велике ценио. Тако између осталога, приказујући Кузманићеву Зору Далматинску и препоручујући њеним издавачима да пишу за прост народ и, колико је могућно, у форми прича и аполога, Томазео се узгред сећа Доситија, „човека изванредног, који можда није знао да се отресе неких предрасуда, но који је врло задужио српску књижевност". Но не само разилажење са Доситијем, но ни полемика с Петрановићем око Доситеја, није Томазеу опет сметала да две године доцније (1847 год.) у књизи Шогпо а созе с1а1таИсће е Гпе$Ипе прештампа свој ранији, веома пријазан чланак о Петрановићевом Српско-далматинском магазину. Томазео је, као год и Петрановић, био родом из Шибеника, па је може бити заједница крви и порекла повољно утицала на заглађивање литерарних размирица међу та два оглашена Приморца. Но ми се питамо шта би Томазео — да је дуже поживео— био тек казао за другог свог суграђанина, за Симу Матавуља, који не само да је у исмејавању калуђерства пошао трагом „доброг Доситија", него је са калуђера источне прешао на калуђере западне цркве, те у своме Бакоњи фра Брну дао српској књижевности ремек дело пантагриелске сатире, у ком је верно оцртао слику католичког манастира у далматинском загорју и дивно саздао све особине далматинског фратра икавца,