Просветни гласник

396

Просветни Гласник

тог на сибаритски живот расположеног „испосника" и жарког поборника „за виру и народност". Сва је прилика да побожни, но уједно према разним мантијашима и сувише попустљиви писац Искрица, не би свом даровитом земљаку лако опростио тај књижевни злочин. VI Као што су читаоци могли по свему увидети, Томазео се своме рођеном словенском племену у више махова и у разном правцу одужио, али је нас Србе опет највише задужио златном књигом својих Искрица. То прозно дело његово на српском језику појавило се у Далмацији 1843 год. у неколико рукописних примерака, те идући од руке до руке, прешло Велебит и доспело до града Загреба, где га 1844 год. заслужни хрватски књижевник Иван Кукуљевић први пут издаде штампом, пославши један примерак свога издања самоме писцу. Изгледа да је то прво издање Искрица било начичкано многим грешкама и језичним и стилским, јер те исте године видимо Томазеа како с Кукуљевићем преговара за ново, његовом руком поправљено, издање. Популарисање штампом тог Томазеовог дела не бејаше, међутим, по ћуди бечкој влади, која је још раније била прекорела „илирско-влашког цензора" у Пешти што је у опште дозволио да до штампања Искрица дође. И тако то друго, поправљено издање, угледа света тек 1848 год., кад га Кукуљевић даде поново у штампу са једним Томазеовим предговором и са иеколико уломака из његових писама. После овог другог загребачког издања, Искрице су још двапут издаване, и то управо у Задру код Браће Вапача, 1889 год., и у Загребу, инициативом Матице Хрватске, 1849 год., док најзад не угледа света у Београду, као педесета књига Српске Књижевне Задруге, данашње у тексту исправљено и пажљиво редиговано издање, које је сложено са једног примерка Кукуљевићевог издања од 1844 год., сачуваног у библиотеци православне општине у Шибенику, у који је Томазео својом руком унео многе исправке и што шта изменио у стилу и језику. Главни и врло значајан исправак што га је писац том приликом учинио, састојао се у томе што су називи „илирски", „славенски" и „југославенски" свуда замењени називом „српски". Ми ово јединствено Томазеово делце не бисмо знали згодније карактерисати, но што ћемо то учинити кад рекнемо да су Искрице једна врло убедљива и врло речита потврда оне дубоке речи француског филозофа Вовнарга, који је казао да све велике мисли потичу непосредно из срца: дгапаез репвеез V1еппепГ с1и ссеиг. Писац нам у овој књижици открива најинтимније своје мисли о вери, отаџбини, народу и човечанству. Ако и по чем може да се упозна племенита и човекољубива ћуд Томазеова, то је јамачно случај код ових афори-