Просветни гласник

Никола Томазео

397

зама, који не само што показују племенитост и чистоту његових осећања, него нам одају и његову велику љубав за ситне и презрене људе, његово живо настојање око народног васпитања и просвећивања. Као што ћемо имати прилике да се уверимо мало ниже, још куд и камо пре Достојевског и његове школе, имао је Томазео један врло јасан и врло одређен поглед о томе какав има да буде морални задатак књижевности, и нарочито о томе како има да се схвати и практично проводи модерна руска доктрина о „узношењу скромних". Језик у Искрицама је, дабогме, још недотеран и местимице натруњен италианизмима, али је у суштини једар и пун израза. Стил је у овом напису скроз личан, збивен, кратак, прави стил томазејски. Искрица има свега тридесет и три на броју, тј. таман онолико колико је одељака у књизи, малој по опсегу али великој по осећањима и идејама. Писац у сваком одељку развија по једну главну мисао, па око ње прибира и за њу везује своје сугестивне рефлексије, завршујући редовно са неком мудром изреком или крилатом речју свога кова. Па како се те „искрице" његова духа тек блистају, и како им суштина одише љубављу и поезијом! С обзиром на разликост предмета који се у њима нижу и додирују, неће ваљда бити једног иоле образованог читаоца у ком ова или она Томазеова искрица не би кадра била да изазове неки осећај или неку рефлексију. А мучно је замислити интелигентног човека који, при читању, не би запазио значајну и дубоку суштину једне или друге изреке. Писац у Искрицама највећи део својих размишљаја намењује рођеној земљи и „простоме народу", а нарочито омладини и свештенству. Он би, вели, радо очи своје на вечни сан склопио, кад би могао надати се „да ће Далмација бити прстен златних верига које треба да слободно вежу све кћери словинске матере наше". Речи које писац, у XXVI искрици, посвећује „ришћанима" и „латинима", а то је што и рећи Србима и Хрватима, показују како је он већ онда наслућивао будућност и увиђао штетне последице наше међусобне, ни дандањи још неизглађене свађе. Томазео нас упућује да се углецамо на мраве, који се стрпљиво напрежу око заједничког посла и у заједничким кућама проводе и мутне и ведре дане. На жалост, ми смо мрави „који се бијемо међу нами само зато да нас ноге људи који путем ходе лакше погазе!" Писац се, у опште, жали на нас,. „учену врсту људи", који нисмо једно са својим народом; а „гдје нема јединства, нема ни крепости". Што се самог народа тиче (а под тим именом Томазео увек разумева прости народ), то му ваљда нико није лепшег венца оплео но писац Искрица. Он представнике народа види готово увек под сељачком капом; ретко када под варошанским шеширом. „Учени људи много чешће но неуки сиромаси гледају на корист, пређе него ли на