Просветни гласник

398

Просветни Гласник

дужност... Њихово је срце често у трбуху, а памет у тоболцу... Боље би им било орати и копати, него тако народна својства грдити... Ваља клобук да се поклони капи; у овој је особито народност и достојност. Поправљајмо пучку недостатност, пучке ране лијечимо; но поправљајућ' и видајућ' поштујмо пук свим срцем нашим. Од њега учимо наш људски Језик, а не кваримо га мудрим нашим варварством"'). „Људски језик" у Томазеовој мисли значи језик уљуђен, култивисан, а то је што и рећи језик књижеван. Попут свога чувеног савременика Вука Караџића, и он дакле писцима свога завичаја препоручује језик народа, оног народа из ког се „љепост" рађа „као хљеб из земље". Заљубљен у језик и умотворине народа из ког је и сам поникао, Томазео сваком приликом препоручује далматинској интелигенцији проучавање и неговање народних песама, које су „повијест наша" и које једино могу да нас поуче духу и језику народном. „Не знаду, вели, златна пера онако писати, као што јаворове гусле гуде". Оне нам опевају народне дике и оплакују народне жалости, а не певају (као неке туђе песме) сурове нагоне живота чулног. Добро је пазити и поштовати обичаје других народа, но не ваља слепо за њима ићи. Наш је народ, кроз столетне невоље своје, знао да очува „поноситост душе" и „танахну памет". Треба још само да очува „чисту крв", да је варошке опачине својом примесом не заразе. То је његова најтоплија жеља, и то он народу свом најтоплије препоручује, он који, на жалост своју, не познаје добро народних прилика, нити је „удо тијела његова". Искрице су, као што је згодно опажено било, написане духом и стилом који, у неку руку, подсећа на Библију — на ону Библију коју је Томазео толико волео. Гноме или мудре изреке су, иначе, карактеристичан облик његовог писања, те сасвим право вели Милчетић' 2 ) да би мудре речи — кад би се испабирчиле по Томазеовим делима могле да испуне читаву једну књигу. Ни у који свој напис није их писац у толиком броју унео, као у ово делце на српском језику. И ако мале по опсегу, Искрице су по садржини једна богата књига коју је могао да напише само један топао родољуб и сасвим израђен писац. Да ничим другим није свој род и свој завичај задужио, Томазео би, тим самим делом својим, стекао право на нашу највећу благодарност и заслужио да га народ наш уврсти међу с.воје најодабраније синове. VII Никола Томазео је, извесном приликом, написао ове, из његова пера врло значајне речи: „Далмација је и зато на гласу што је другим

Ј ) Искрице, XVI.

2 ) Види његов предговор ка загребачком издању Џскрица, које је приредила „Матица Хрватска".