Просветни гласник

412

Просветни Гласник

неко голица под пазухом, по врату или по стопали. Исто тако, ми смо сви имали прилике да посматрамо радост и задовољство које деца испољавају кад се ваљају по меким стварима и еластичним површинама као што су: сено, трава, душек итд. Обратно, осећаји би били непријатни кад би какав груб или оштар предмет додиривао њихову кожу. У врло осетљива места за додир спада и слузокожа. Лако дражење носне слузокоже изазива брзу реакцију: очи засузе, а трепавице зажмирну, глава се окреће да се дражење избегне, а рука се рефлексно диже за одбрану. Осећаји температуре такође постоје код деце још од првих дана по рођењу. Сикорски је вршио овај експерименат. Напунивши једну боцу топлом водом, он ју је принео лицу једног детета коме је било тек две недеље. Тада је приметио да је дете правило живе покрете главом и уснама да пронађе извор топлоте, и главу је кретало на ону страну на коју се и боца кретала.*) Познато је с каквим задовољством се праћака мало дете у топлој води приликом купања. Обратно, хладноћа изазива грчење и плач. Но осећаји температуре су релативни осећаји. Температура долази од спољних предмета, али се производи и у унутрашњости организма. Кад се дете, по изласку из хладног простора, живим кретањем или радом загреје, па се тако загрејано врати у исти хладни простор, онда му он више не изгледа хладан ; осећаји хладноће престали су дакле да буду осећаји хладноће. Имамо затим и осећаје покрета. Дечји покрети су излив нагона за кретање, који је урођен у сваком живом организму. Ти су покрети најпре неспретни: дете, по рођењу, није способно да одмах, без промашаја, ухвати мајчине груди. Али после низа промашаја и неуспеха, покрети бивају све целисходнији, док не пређу у аутоматску радњу. Тако је са хватањем предмета, са ходом, доцнИје са писањем и свирањем, итд. Али општа ознака дечјих покрета јесте њихова нужност и спонтаност. Покрети су израз дечјег живота; они су потреба дечјег организма. Отуда оно детиње одупирање према свима стегама којима се та потреба угушује: дете се јогунасто отима од повоја којим га мајка спутава; оно трза ручице да би их ослободило и да би њима слободно по ваздуху млатарало; оно хвата предмете, гужва хартију, креће се, пентра се, игра се. На тај начин, осећаји покрета, који су изражај једног урођеног природног нагона, улазе у групу пријатних осећаја које дете доживљава. Но поред ових кинестезијских осећаја које дете само праизводи, и које бисмо могли назвати активним осећајима, постоје код њега, као, у осталом, и код човека, и такви осећаји покрета које му други производи и које бисмо, за разлику од првих, могли назвати пасивним. Те пасивне кинестезијске осећаје до-

Ј ) Ог. Ј. А. 5Јкогзку, Оје вееИзске Еп(№1с1с1ип§ с1ез КМез, 1-е1р21§, 1908. С. 43.