Просветни гласник

426 Просветни Гласник

Ето, до тога периода ми треба и можемо довести наше ђаке, дајући им увек могућности да се навикну на говорни језик, који је недостајао по некоме од нас и чије се одсуство тешко осетило. Они треба да осећају да располажу практични« инструментом који им стварно може бити користан; треба да могу сами себи рећи да, ма какво доцније било изискивање њихове кариере, могу, не само измаћи од устезања и неспретности, већ да могу разумети, и да их могу други разумети и писмено и усмено, и да у сваком случају могу читати новине или књигу, од којих буду тражили поуку или разонођење. И то осећање, та свесност да могу нешто, даће им у исто време и вољу да се ефективно служе језиком. НАШИ ЂАЦИ НЕМАЈУ ТО ЗНАЊЕ Да се дође до тога резултата, није нужно да наши ђаци знају много више но што знају сада. Неоспорно је тачно да је последњих година настава нових језика учинила знатан прогрес. Смело се сме тврдити да на крају својих студија већина ученика данас има врло обилан речник, апсолутно довољан да би могли имати и стварно знање језика онакво како сам га ја дефинисао, — па ипак они га немају. Они немају оно осећање о коме сам мало час говорио, немају ни навику, па чак ни лакоћу да се служе оним што знају, нити самима себи дају рачуна о простирању њиховог знања, но чак имају неко јадно осећање о својој немоћи. Ако човек не уме да их испитује, што потпуно објашњава нападе којима је наша настава била мета онда врло лако учине да други осећају да не знају ништа. Један пример прецизираће шта хоћу да кажем. Тај пример узимам из искуства са матурских испита. Дате кандидату у руке кратак и лак текст. Наредите му да га прочита. Нећу ништа да говорим овога часа о бедном читању, као што ониуопште читају. Ако га после запитате да ли је разумео шта је прочитао, он увек одговара: нешто мало; што, као што се зна, на језику кандидата значи : нимало. А сад замолите кандидата да преведе, да преводи према уобичајеном начину, прво реч по реч. Он ће вам превести тачно. Тај експерименат је карактеристичан. Наш кандидат има сва потребна знања, он зна смисао речи, није га помела конструкција реченице. Па шта му онда недостаје ? И све, и ништа. Недостаје му она мала варница која треба да запали ону гомилу речи које су у његовом мозгу, тамне и мртве; недостаје му навика да директно схвати смисао изговорене или написане реченице, то ће рећи живот језика. ШТА ТРЕБА РАДИТИ ДА ГА ИМАЈУ? Та мала чињеница добро схваћена довољна је сама да објасни зашто и у чему ми тражимо промену метода по којима се радило до