Просветни гласник

Директна метода и њена примена

425

ДИРЕКТНА МЕТОДА И ЊЕНА ПРИМЕНА

ЦИЉ УЧЕЊА ЖИВИХ ЈЕЗИКА: СТВАРНО ЗНАЊЕ ЈЕЗИКА. ЕФЕКТИВНО ЗНАЊЕ ЈЕЗИКА Коме циљу морамо тежити у изучавању и предавању живих језика ? У министарском циркулару од 15 новембра 1901 и у резолуцијама изгласаним у Парламенту, тај циљ дефинисан је овако: „стварно знање језика", Неће бити на одмет да се одмах у почетку разумемо шта у пракси значи „стварно знање", или, ако хоћете, степен знања до кога ми можемо довести наше ученике. Никоме није пало на памет да ми морамо и можемо учинити да наши ђаци савладају страни језик у толико у колико су већ савладали матерњи језик. Научити их да говоре, а нарочито да пишу, страни језик у толикој мери да они говоре и гшшу без икаквога напора, а да странац коме се они обраћају не примети да има посла са Французом, то би било, ако не немогуће, а оно бар оно што обично премаша границе одређене нашој настави. То савршенство је идеал коме треба да тежимо, али пошто не можемо стићи мети, до које тачке на путу бар морамо истрајати у нашем ходу? Верујем да ћемо лако наћи одговор на ово питање, ако се обратимо нашем сопственом искуству. Сви смо ми већ одавна потпуно савладали језик који предајемо, али пођимо уназад по успоменама и сетимо се тренутка кад смо се ослободили речника и кад смо почели да корачамо сами. Налазили смо још овде-онде речи за које се нисмо могли сетити да смо их где срели, али њихова физиономија се расветљавала суседним текстом. Да бисмо изразили нашу мисао, речи су долазиле још са извесним устезањем, али ипак долазиле су. И тога дана смо осетили да у рукама имамо један инструмент којим можемо руковати, истина још не без неспретности, али то се усавршавало самом праксом. Ако нам је у то доба штогод сметало, то је може бити спољни и материални облик речи, њен изговор. Недовољно извежбани у томе, ми смо тада живо осетили колико је изговор главни услов за живот језика, колико чак и у тексту који се чита очима, понека реч коју уво не чује јасно, има нечега неодређеног и непоузданог. Понеки од нас су, може бити, тада познали оне болне тренутке када, пренети у иностранство, и поред свега свога знања, поред свега знања речи, човек са срџбом констатује да никог не може да разуме, и да нико не може њега да разуме, — и може бити тада су проклињали свога професора. Али та немоћност била је само тренутна, и она је ишчезла у толико брже у колико се више фамилиаризирало са изговором и вежбало у усменој пракси.