Просветни гласник
446
Просветни Гласник
док му око блуди и уво расејано слуша; но се миче, пипа предмете, мери их, пореди, смишља, гради. Цело његово биће је у покрету: дете заистински живи. Ручна октивност треба да остане у служби васпитања, изјављује цисац ове студије: „Посматрајмо дете кад се игра. Шта ради оно ? Пре свега, миче се. Трчи, ларма, руши да би опет градило, гради да би рушило. Обузето је видљивом жељом да ствара. И ако је, у већини случајева, оно само подражавалац, оно има чврсто убеђење да је стваралац: стваралац свих лепих ствари које настањују његову уобразиљу, а које његове невичне руке, и нарочито његова колебљива воља, не успевају увек да остваре. „За доброг васпитача, има у тој ватреној жељи за стварањем извор моћне виталне енергије који је довољно обуздавати и руководити па да постане васпитно средство првога реда. „Помагати и надгледати спонтану ручну активност младих је ствар не само корисна, већ апсолутно потребна. Под условом, ипак, да се од те активности не ствара оно што она не треба да буде: то јест рад; већ да се остави оно што она јесте: то јест игра. „Што изгледа да се не зна, то је да, ако дете воли да гради, оно уме, у већини случајева, да искористи тек непотпуно средства којима располаже. Његове идеје не успевају из више разлога, од којих су главни: 1. недостатак простоте, јасноће у идеји; — 2. недостатак потребних знања с гледишта теоријског, као и с гледишта практичног; — 3. недостатак истрајности; — 4. недостатак ручне умешности. Ови узроци, на које често долазе и други, споредни, узроци су које ваља сузбијати ако хоће да се успе да се код младих развије веће поуздање у самог себе, што је јемство за већу моралну снагу. „Али како да се сузбијају? Како да се каналишу ове конструктивне активности, и да им се даду довољни елементи да одведу резултату ? „Начином врло простим, и који се састоји у томе да се сами умешамо у дечје игре. Не тако да дамо овим играма достојанственији изглед, одузимајући им оно што им чини детињску драж, већ приставши уз децу као друг који жели да их помогне у остварењу њихових идеја. „Ручна активност, кад се тако схвати, има двоструку корист: у очима васпитача, она је заиста рад; а за дете, остаје игра. Али игра занимљивија можда, јер, захваљујући тој узаној сарадњи детета које смишља и одраслога који саветује, успех је готово сигуран." Слепи учитељ. — Ми смо недавно говорили на овом месту о једном слепом француском учитељу; сад је Француска Академија одредила награду Монтион једном другом слепом учитељу, Далеу, о коме налазимо, у једном педагошком листу, ове редове: Створивши из основа методу за своју потребу, давши израдити рељефне карте, и таблице ишпартане шупљинама да би водиле његову руку, научивши да чита и да пише према Брајовој методи, научивши такође дактилографију, преписавши педагошке уџбенике, он се најзад оспособио да предаје као и некад. Међутим, пред тим чудесним напором, његове старешине биле су неповерљиве. Требало му је све