Просветни гласник

Б е л е ш к е

447

његово упорство да их убеди. Он је надвладао све њихово устручавање и био је постављен за помоћног учитеља у једној женској школи којој је била управитељица Г-ђа Дале. Било би неправедно не споменути драгоцену помоћ коју је Дале нашао код своје супруге. Она му је помагала у тешком послу око његовог поновног професионалног спремања. Она му је помагала и кад је почео вршити своју дужност. Али, ускоро, свака помоћ била му је излишна, и успеси његових ученика на испитима показали су и најнеповерљивијима да је учитељ Дале, слеп, опет постао онај одлични учитељ какав је пре био. Данас, он управља једном великом школом у предграђу Нанта; његов разред је узор реда и рада, а како би и могло бити друкчије? Зар само присуство таквог учитеља не улива дивљење и поштовање? Како да се не ради кад се има такав пример пред очима ? Овај пример није био од користи само деци која су његови ученици. Међу мобилисаним учитељима, није једини Дале изгубио очи. Четрнаесторица од његових другова познали су исту несрећу. Њихово очајање нашло је окрепљења у примеру учитеља Далеа. Знајући резултате које је он постигао, они су хтели да се угледају на њега, и, као и он, победили су свој зао удес. Леност модерног човека. — Један француски филозоф, Алфред де Тард, примећује у париском Времену (Те Тетрз) да „сва задовољства нашега друштва теже растурању пажње: све, у нашем индустријском друштву, жели да избегне непрекидни напор духа: музик-хол, телефон, кинематограф, удаљују дух од оног логичног пута који је услов плодног рада. Много садашњих проналазака помажу ту духовну леност која се храни брзим промицањем слика, и која је леност наше цивилизације." Ако се дода томе, с друге стране, да и ручни рад тежи да постане све више просто надгледање машине, може се закључити да у интелектуалном као и у материалном погледу, напор наше цивилизације иде за тим да уклони сваки напор. Чак и у убијању људи човек је заменио себе хемијским продуктима. Леност духа, леност тела, изгледа да је то наша девиза. Али како једна стара пословица каже да је леност мати свију порока, треба добро припазити на морал у будућем друштву. Обавезна настава у Италији. — Италија је у фебруару 1924 донела нов закон о школској обавези, чији први члан овако гласи: Настава деце је обавезна, од ше> те до четрнаесте године. Закон установљава систем глоби (од 2 до 50 лира) за евентуална прекршења. За све грађане рођене после 1885, допуштење за ношење оружја може се издати само на тражњу потписану руком тражиочевом. За оне који су рођени после 1890, исти услов се тражи да би се добило право за држање мале трговине. Најзад, за оне који су рођени после 1907,посећивање школе тражи се и за пријем у макар какву службу у јавној администрацији. Да ли ће фашизам успети да изведе обавезно похођење школе? То ће очевидно бити највећа, и најмање спорна услуга коју је он могао учинити новој Италији.