Просветни гласник

324

Просветни Гласник

развитку он види резултанту постепености као једини сигуран пут. Социални проблем, његово решење, није у победи једнога сталежа над другим, него у победи духа над материјом. Да би развио националну свест Чехословака, Масарик им тумачи рад и значај Хуса, светског педагога Чеха Коменског, историчара Палацког, реалног политичара Хавличка. Своје идеје надовезује на идеје њихове, јер тим континуитетом из прошлости ка садашњости пружа доказ о постепеном раду, као о стварном животном факту. Раду чешких великана Масарик не прави апологију, но га критикује, оцењује, истина му је преча од национализма, што најбоље доказује његово строго осуђивање Ханке, фалсификатора чешке народне поезије. Са истом ревношћу као и Доситеј, Масарик је написао своје аутобиографске податке. Из њих такође видимо да је Масарик из почетка веровао у могућност споразума између Словена и Беча, али је увидео неискреност Беча, уверио се да циљ Словена мора бити дезорганизација Аустрије, и од тада је радио на томе. Врхунац Масарикова рада је у иностранству за време рата. Он неуморно агитује за остварење Чехословачке, подноси доказе на конференцијама, одушевљава војску не фразама него истином. И ако стар, није знао за умор ; мислио је као и Хавличек 1848 године: „У томе добу мора сваки народ водити рачуна о себи, јер га чека судбина какву сам заслужи јунаштвом, издржљивошћу, предузимљивошћу, а највише духом". Свако може користити своме народу ако ма и најмање допринесе моралу и образованости своје околине. Масарик тражи од чешког студентства солидну стручну спрему; „свесност да је још много онога што не знамо мора нам давати сталан импулс за рад". Још као студент научиоје Масарик руски, пољски и српски, а доцније се упознао са свима и поближе. Његова кореспонденција сведочи да га не задовољава нихилистички руски социализам, и њихова наивна вера у Немце и у космополитизам. Предвидео је да ће скок из апсолутизма у комунизам имати много рђавих последица. Јер ступањ људске културе мери се према штедњи живота и организацији рада. „Русији треба револуција у главама и срцима", завршује Масарик једно писмо. Према нама Србима Масарик је доказао своју љубав. У загребачком, у Фридјунговом процесу, бранио нас је смело, здеравши образину аустријске тајне политике. За време .балканског рата Чеси су јасно показали своје симпатије за Србију; зато се пред објаву рата Фрања Јосиф није саветовао ни са једним чешким политичарем. Знали су они у Бечу добро расположење Чеха, чија су државна права столећима газили. „Ми смо се разрачунали потпуно са Хабзбурговцима",