Просветни гласник

Савремена чешка музика

453

лежи ванредно савршенство музичке уметности, лежи лепота, занос, полет наших дана, и, што је изнад свега тога, лежи све оно што значи понос нашег словенског рода. Смрћу Антонина Дворжака, који је умро 1904 године, завршава се прво доба интересантне модерне чешке музике, и на место Сметане и Дворжака, уз Јаначека и Ферстера, избијају на површину два уметника од најздравијег музичког темперамента: Већеслав Новак и Јозеф Сук. И један и други су ученици Дворжакови. И један и други су — и ако диаметрално различити у изразу — од свога учитеља научили како се савлађује музички облик, како се моделишу основне музичке мисли, и како се на мотивској разноврсности тема развија моћна звучна архитектура. И један и други једнаки су и у томе што су сувереном снагом изнад материје и што их сигуран инстинкт музичара од расе води правим путем ка највишем циљу. Развитак Већеслава Новака је врло интересантан. Човек високе културе и образован, Већеслав Новак је у класу свога учитеља Дворжака собом понео поред великога талента и свој необуздан темперамент. Цело прво доба његовога развоја је у знаку импулсивне сонорности романтичарски обојене. Тада је он компоновао увертиру под именом Корзар и клавирску баладу Манфред. Бајрон га је био обузео као и Шуман, Лист, Чајковски и Берлиоз. Али изненада се у његову душу нрикрада Брамс, уметник псеудо-класичарских тенденција, лични пријатељ Дворжаков, човек чија је личност имала извесног утицаја на развој модерне музике. И под његовим утицајем разбарушени романтичар и „грлати певач" Новак постаје дисциплинованији. Облик његових композција постаје концизнији, а теме пластичније. Младићски елан и темпераментна екстаза уступају пред мушким изразом младога уметника, који је ушао дубоко у двадесете године свога живота. Тада се у њему пробудила и љубав за природу, која је добила свој најмоћнији израз у величанственој симфонијској поеми У Татри, снажној, полифоној, дескриптивној композицији од значаја. Али, што је још значајније, Новак је у то доба постао и приврженик националног стила. Познавши словачке народне мелодије, Новак их је унео у себе, прерадио у себи, ритме и мелодијске карактеристике те живе народне музике пропустио је кроз лично уметничко Ја, и од тада он је уметник који говори сасвим самосвојним музичким језиком гипког словачког националног обележја. Не само да је Новак велики број словачких народних мелодија обрадио са пратњом клавира, него је идиоме те музике уплео и у своје велике композиције, између осталих нарочито у Хероичну Сонату и у Словачку Свиту за клавир, и, примењујући стихове моравске народне поезије, компоновао је и чигав низ мелодија које задивљују апсолутно верним специфично словачким музичким акцентом, као да су оригиналне народне мелодије, потекле са усана неке