Просветни гласник

456

Просветни Гласник

дужности, послали своје уметнике и оркестре у Европу, на пропагандске путеве. Отишли су и у Париз. Из Париза је, на позив далековидних Чеха, велика уметница Бланш Селва пошла у циљу пропаганде за француску музику у Чешку, и пропутовала је уздуж и попреко. Чеси су познали Дебисиа, Равела, д' Ендија, Цезара Франка. Научили су се и од њих нечему, као што су се нечему били научили и од Листа, Берлиоза, Вагнера, Брамса и Штрауса. Али оно што је значајно и што чешке композиторе уздиже, јесте да они нису никада били слепи подражаваоци, трабанти. Они су, примајући утицаје с поља, користили се њима да би што свестраније и боље исковали своје лично, самосвојно, национално уметничко Ја. И данас модерна чешка музичка уметност показује не само све тековине најпрефињеније савремене технике и музичке културе, него и то да су све те тековине прошле кроз национално чистилиште расне снаге оних који су јаки, и који су смели пустити да страни утицаји дођу у њихову земљу баш с тога што су јаки и свесни да их ти утицаји не могу прогутати већ само оплодити. И из тог оплођавања родио се бујни чешки национални стил најмодернијег обележја, моћан у конструктивности, жив у детаљном сенчењу, непосредан у специфично националној особености. Да се тако развије, заслуга је не само композитора, већ целога чешког народа. И чешки је народ, као и сви цивилизовани народи данашњице, увидео да је прва дужност: сву најлепшу рођену снагу ставити у службу националној лепоти. Љубоморно али са заносом, не шовинистички али са националном самосвешћу, Чеси су рекли: у нашој земљи прво смо ми, Чехо-Словаци, а сви остали долазе тек после нас. Рекли су, дакле, исто оно што су казали и Французи, Немци, Аустријанци, Италијани, Енглези, Пољаци. Са тим уверењем сав чешки народ је легао на посао за дело своје отаџбине, и не само да сав чешки народ са одушевљењем прихвата сваки покрет оних који су на челу нације, него инстинктивно или свесно даје и сам инициативе и полета онима који су одређени да воде. Сваки је у Чешкој постављен на своје место, и у хармоничном току јавног и државног живота, уметници имају највише подршка. Од Томе Масарика, првога човека републике, до млекарица које зором просецају улице и уличице свију градова живописне чешке земље, од озбиљних критичара из паркета до ентузиаста, правих и узвишених, са четврте галерије, на којој је увек елита духа и заноса, сви, сви су упрли очи на оне од којих отаџбина очекује славе. А ти изабрани, осећајући те очи, дижу се и стварају, и кроз њих нација се диже и иде напред. Естетичари са уваженим професором Г. Неједлием на челу, критичари, репродуктивни уметници који су интернационални корифеји, филхармоније у свима градовима, нарочито прашка са Талихом на челу, чувени јединствено савршени