Просветни гласник

490

Просветни Гласник

ОБЛИК ЧАСА Из свега овога што је претходило, излази да час језика не треба више ни по чему да личи на класични тип који смо наследили од старих традиција: у почетку индивидуално преслишавање и продужавање лекције; затим индивидуално исправљање писменог задатка, најзад индивидуално објашњавање, увек сањиво, неког текста позајмљеног од писаца који су у програму. На таквој врсти часова улога професорова је превођење, а затим контролисање учениковог рада. На нашем часу језика, професор има активнију улогу. Из његових уста ученик прима сву наставу. У први мах готово ништа се не тражи од његове инициативе, и његов рад има да се ограничи на понављање и вежбање ствари које се већ знају. Облик тих вежбања и понављања такође мора бити што је више могуће разнолик. Ипак, не треба сасвим одстранити задатак и лекције. Л Е К Ц И Ј Е Видели смо да је бескорисно наређивати да се уче граматичка правила, да је опасно учити читаве листе речи. Лекције ће се ограничити на одломке у стиху или у прози, то ће рећи на мале колекције живих речи у јасном и интересантном тексту. Неопходно је важно да се лекција претходно веома брижљиво припреми. Кад професор буде изабрао текст који ће дати да се научи, он ће онда отпочети са објашњавањем речи. У томе циљу, а да ученик још не зна одломак који ће имати доцније да научи, професор ће одабрати из њега речи да се њима позабави један или више часова, служећи се уобичајеним поступцима да се речи науче: он ће наређивати да се оне понављају и појављују у реченицама које ће се што је могуће више приближити тексту будуће лекције. Кад се то буде учинило, и кад се све речи буду добро изговарале и добро научиле, професор ће тада прочитати строфу или одељак који имају да се науче. Он ће га објаснити, уверавајући се питањима да је њихово значење јасно у детињој памети. Затим ће узети стих по стих, или линију по линију, чинећи да ученици сваки пут понављају и да се труде да стеку не само добар изговор, већ и тачну и разумну интонацију. Тек тада — а то ће рећи тек кад стварно лекција буде научена - он ће је дати да се научи. Дете не треба да је изложено могућности да се вара или да греши. Последица циља који смо назначили у овој првој периоди јесте: навикавати ученика. Зато професор треба да да пример и у читању и у писању, и ученик не треба да је изложен невољи да рђаво изговара или да чује од свога друга како овај рђаво изговара. Због тога, такође, треба да пред очима увек има текст апсолутно тачан. Ако је неки одломак из читанке одређен за предмет лекције и има да се издиктира или препише, веома је важно да га дете напише тек пошто